Kad te pozdrave Maradona i Džej Lo

Bio sam te večeri na stadionu kad je Maradona postigao svoj legendarni gol protiv Zvezde lobujući velikog Diku Stojanovića. Umetnost genijalnog fudbalera kakva se retko sreće. U punom trku izvesti tako rafinirani lob udarac i dan danas izaziva divljenje, jer prkosi svim zakonima fizike. Muk na stadionu je trajao manje od sekund, a onda se prolomio aplauz 90 hiljada ljudi na zvezdinoj „Marakani“. Aplaudiralo se umeću i genijalnosti Maradone. To je bio pravi Beograd koji je voleo Zvezdu, ali iznad svega fudbal i umeo da prepozna znanje i veličinu čudesnog Argentinca. Navijači tada nisu bili Vučićevi preparirani huligani, niti je publika bila prosta i neuka nalik Čučkoviću, Šapiću, Vesiću i kompaniji. Beograd je tad bio metropola u svakom smislu. Takav aplauz samo najveći mogu da dobiju, ali i da daju.

Maradona je Zvezdi dao pre toga još jedan gol i to glavom kao najniži igrač na utakmici. Njegova pojava kao i neverovatan gol koji je postigao su, nažalost, gurnuli u drugi plan veličanstvenu igru Rajka Janjanina. Ušao je u drugom poluvremenu dao dva gola i uspešno driblao igrače Barselone koji nisu mogli loptu da mu oduzmu. Zvezdi je obezbedio častan poraz, ali su i on i njegova izvanredna igra večno ostali u senci velikog Maradone.

Dve godine kasnije, zatekao sam se u Španiji i to u Barseloni. To je bilo jedno od onih prvih organizovnih putovanja autobusom do Španije, sa usputnom posetom Azurnoj obali i Andori. Biti u Barseloni i uživati u svim njenim čarima i lepotama, a ne videti tadašnje vrhovno božanstvo i hodajući spomenik Maradonu bilo je nekako bez veze. Posebno nama mladima. Nema šta nismo uradili moj drugar i kum Saša Vučinić i ja, da bi nekako došli do Maradone i dobili intervju. Čak smo preko jednog „našeg“ Španca uputili i kratko pismo legendarnom predsedniku Barselone Nunjezu. Ali, ništa nije vredelo. Savetovali su nam da odemo do stadiona Barselone sačekamo trening i tu se na licu mesta dogovorimo sa Maradoninim menadžerima.

Otežavajuća okolnost za nas bila je što smo došli neposredno posle finala kupa Španije koje je Barselona izgubila od Atletik Bilbaoa, a utakmica se okončala opštom tučom u kojoj su učestvovali igrači, treneri, redari, novinari, fotoreporteri i naravno navijači. Bilans je bio na stotinu lakše i teže povređenih, kao i ulične demonstracije u Baskiji… Tuču i čitav lom je, naravno, izazvao niko drugi nego Maradona. Usled toga, prsten obezbeđenja oko njega je bio pojačan. S druge strane, Maradona je bio tretiran kao istinsko božanstvo, ali koje donosi i ogroman novac.

Bili smo u šoku kad su nam saopštili da intervju moramo da platimo i da ćemo za pola sata sa Maradonom i deset slika morati da iskeširamo oko tri i po hiljade američkih dolara u pezetama. Objasnili su nam kako postoji čitava korporacija Maradona gde je zaposleno 400 ljudi i da svi od Maradone žive, prodaja dresova, posteri, intervjui, bedževi, i da bukvalno sve što ima veze sa njim mora biti najpre odobreno, a potom i naplaćeno. Isto tako smo saznali da to nema nikakve veze sa samim Maradonom, jer je pomenuto preduzeće formirao tadašnji predsednik kluba Nunjez kako bi na najbrži mogući način nadoknadio ogroman novac koji je uložio dovodeći Maradonu.

Teška situacija. Pokušali smo na foru srpskog šarma, onu čuvenu priču siromašni studenti iz Jugoslavije, podsećanjem na gol koji je dao Zvezdi, da smo frilenseri… U svakom slučaju, na kraju smo nekako došli do 350 dolara, pet minuta razgovora i tri slike. Za nas je tada to bila ogromna suma, jer smo obojica imali ukupno 400 dolara koje smo poneli za 14 dana boravka u Španiji i Francuskoj. Pokušali smo sve, ali intervju nismo dobili, čak ni mogućnost fotografisanja. U jednom trenutku pod jakim merama obezbeđenja je prošao Dijego Maradona. Mahnuo nam je u prolazu i mi njemu. Tada sam prvi i poslednji put video Maradonu. Iz blizine. Bila je to 1984. godina.

 Kasnije smo napisali tekst za tada prestižni list „Dugu“ pod naslovom „Veličanstvo ne prima kartice“, gde smo do detalja opisali naše pregovore oko intervjua i kako je jedan fudbaler proizveden u kulturno istorijski spomenik poput čuvenog muzeja Prado, sa potpuno istim pristupom – ne smeju da se fotografišu bez dozvole, plaća se ulaznica da bi se videli, predmet su opšteg obožavanja…

Četvrt veka kasnije ponovo sam bio na ulicama Barselone i hteo da odem na Kamp Nou da gledam Mesija u nekoj utakmici španskog prvenstva. Skupe karte su me odvratile, ali cika i vriska kao i ogroman broj bliceva foto aparata su mi privukle pažnju. Iskustvo sa brojnih utakmica kao i iz gradskog prevoza u Beogradu, uz dva do tri usputna i nenametljiva bodičeka, pomogli su mi da priđem najbliže što sam mogao od brojnih gorila i policije. Nisam zažalio, jer je u pitanju bila Dženifer Lopez. Uz silnu viku i dozivanje brojnih okupljenih i znatiželjinih građana Barselone i turista iz celog sveta, imao sam sreće da do nje, ipak, dopre moj glas. Okrenula se i mahnula mi, a ja sam uspeo čak to i fotografijom da ovekovečim. Moja supruga koja je bila prisutna i dalje tvrdi kako sigurno meni nije mahala.

Maradona je otišao među božanstva kojima je i za života pripadao. Ovo je bilo moje malo prisećanje na velikog Maradonu, Barselonu, prelepu Džej Lo i naravno karakteristično mahanje koje je postalo deo mojih nezaobilaznih uspomena. O Zvezdi od koje je Vučić kao i od države napravio sopstvenu prćiju drugom prilikom, kako ne bi pokvarili opšti utisak.

Srđan Škoro