Postoji stih iz Azrine pesme koji mi se uporno vraća: „Što se događa kad mrtvi fazani lete iznad naših glava, a nijedan ne pada?“ U toj rečenici sabrana je cela sudbina Srbije 2025. godine. Vidimo prizore, osećamo tutnjavu krila, znamo da nešto nije živo, ali uporno se održava u vazduhu. Kao da nas istorija stalno podseća da ništa ne mora da padne, ma koliko bilo trulo, sve dok postoji sistem koji ga podupire.
Danas, Srbija živi od demagogije koja se, baš kao u pesmi, ispaljuje u „artiljerijskim salvama“. Svaki dan nova izjava, nova uvreda razumu, novo „istorijsko“ obećanje koje se topi brže od snega u martu. I dok vlast diže buku, opozicija se prepoznaje više po raspršenosti nego po snazi. Ljudi su svedeni na publiku u predstavi koja traje već decenijama.
Štulić je pevao i o „pokradenim mislima iza kojih ne stoji ništa osim mržnje, sujete i vlasti“. Ako to ne zvuči kao dijagnoza Srbije danas, onda ne znam šta bi. Ideje se kradu, parole se recikliraju, mržnja se sistematski proizvodi – a sve zarad opstanka jedne male grupe na vlasti.
A ruke? Ruke su stalno umazane, ali se, kao u pesmi, „brzo peru“. Krivci za nesreće, stampede i prevare uvek se nalaze negde na margini, a oni na vrhu ostaju zaštićeni. Očaj naroda, baš kao u stihovima, prelazi u apatiju, pa u tihu rezignaciju.
I zato deluje da mrtvi fazani ne padaju. Protesti su ogromni, ali efekti mali. Narod izlazi, viče, zahteva – ali već sutradan politička mašinerija sve prekriva novim aferama i skandalima. Kao da je smisao u iscrpljivanju ljudi, u beskonačnom vrtlogu gde ništa ne dobija epilog.
Štulić je davno zapisao: „očajanje neumitno prelazi u kajanje“. U Srbiji danas, taj stih je opomena – da se ne pretvorimo u društvo koje žali što se ikada i pobunilo, koje se miri sa sudbinom i pristaje da živi pod mrtvim fazanima zauvek.
Možda je to i najopasniji trenutak: kada društvo prestane da očekuje pad, kada se pomiri da mrtvi fazani mogu večno da lebde. Tada se gubi snaga bunta, a ostaje samo navika na poraz.
Srbija danas stoji tačno na toj ivici. Između nade da će fazani zaista pasti i straha da ćemo ih gledati zauvek, kao groteskni ukras neba pod kojim živimo.
dr Svetlana Cvijanović
