Sedmi pečat 
Tragedija u Novom Sadu ponovo je iz temelja protresla i potresla srpsko društvo.
Ljudi su uznemireni, ogorčeni, zabrinuti, uplašeni i tužni. Na sve muke koje nas pritiskaju nadovezala se još jedna,obeležena najstrašnijim teretom, stradanjem nedužnih, pretežno mladih ljudi i dece. Više je nego jasno da se odgovorni za ovo nalaze negde u okviru sistema. Objektivna odgovornost se podrazumeva a subjektivnu valja utvrditi. Obe moraju da proizvedu posledice.
Javnost očekuje brzu istragu, na pravdi i zakonu utvrđenu odgovornost i javnost u radu državnih organa. Rečju, najređu i najskuplju robu u ovom i ovakvom duhu vremena i pod ovakvim okolnostima.
Vlast se pribojava masovnih protesta, nalik onima nakon zločina u Ribnikaru i Duboni, ali verovatno gaji nadu da će se sve završiti kao i ranije u sličnim, brojnim, okolnostima. Posle brze i masovnije provale narodnog gneva, oštre retorike, gromoglasnog praznoslovlja i kratkih performansa naših lažnih Robespjera i Dantona sa Temua, slede bezidejnost, neodlučnost, infantilne i besciljne šetnje, razočaranje, prepirke u konfuznoj i malokrvnoj opoziciji i najzad povratak u carstvo dominacije režimskih jutarnjih programa, u zagađene okeane industrije jeftine zabave, bolni reset na redovna obraćanja predsednika koja urušavaju i najčvršće strukturisane psihe i spuštanje na još nižu tačku samopuzdanja u odnosu na onu pre početka demonstracija.
Kažu da uvek postoji jedna kap koja prepuni čašu, možda je novosadski užas upravo ta presudna kap koja će da ugrozi jedan sad već sasvim otuđeni i korupirano-kriminalizovani sistem, ostaje da se vidi. Taj sistem je moćan, međusobno uvezan jakim nitima velikih interesa, pre svih novcem, uživa podršku Zapada zbog izdaje Kosova i Metohije i zbog niza mera i aktivnosti koje Srbiju pretvaraju u privrednu i političku koloniju zapadnih multinacionalnih finansijskih struktura i zbog drugih važnih ali manje poznatih stvari.
Nasuprot takvoj vlasti,solidno homogenoj , sa discipliplinovanim falangama medijskih i drugih poslušnika i botova sa obe strane zakona i sa brižljivim tutorstvom Zapada, stoji narod. Razočaran, bezbroj puta varan, umoran od istorije i njenih beskonačnih otrovnih ujeda, ranjen i međusobno podeljen i posvađan.
Stiče se utisak da se kod Srba istanjio i da nestaje životodavni osećaj međusobne solidarnosti. Nestali su autoriteti koji su mogli da budu stožer okupljanja i kojima se veruje.
To danas , nadamo se privremeno, nažalost nije SPC koja posrće pod teretom nedavnog tegobnog i neoprostivog“makedonskog greha“, koja dozvoljava nekim svojim episkopima da kopaju po narodnim ranama i umanjuju broj žrtava hrvatsko-muslimanskog genocida nad Srbima u NDH i koja se sapliće o razne prepreke koje pred nju i njen verni narod postavlja ovo izazovno doba.
Nije to ni vojska koju, uz vazalni pristanak vlasti i „vrhovnog komandanta“ postrojava, nadzire i ponižava drski američki ambasador.
Nisu to ni pretežno anacionalni a često i antinacionalni srpski univerziteti, koji su češće sigurne kuće raznim autošovinistima nego rasadnici sposobne i odgovorne intelektualne elite svog naroda.
Naročito to nisu, od mediokriteta izvikani, „ugledni intelektualci“, zagrcnuti od jalovog blebetanja, ogrezli u sinekurama i udavljeni u baruštini zablude o svojoj veličini i značaju.
Nisu to ni kulise od SANU i Matice srpske, sada samo blede senke svog nekadašnjeg značaja za narod koji ih je teškom mukom i stradanjima iz sebe iznedrio.
To svakako nije ni ohola vlast koja pušta niz vodu KiM i posrće pod teretom bezbrojnih afera i nepočinstava svake vrste.
To nikako nije ni evrofanatična, probriselska, drugosrbijanska i pretežno autošovinistička opozicija, brojne samozaljubljene i pokondirene tikve našeg vremena. To nažalost nije ni , uglavnom zbunjena, bezidejna, kompromitovana, površna i nezrela tzv. nacionalna opozicija.
To danas nije niko.
Pucaju veze koje jedan narod drže na okupu kroz izgrađenu svest o zajedničkim interesima i pretpostavljenoj prirodnoj ili stečenoj bliskosti. Ta svest, uprkos tome što nije osnovni pokretački motiv za postupanje ljudi, jedno je od neophodnih svojstava naroda koji se bore za opstanak na istorijskoj sceni.
Kod Srba, na čitavom prostoru gde živimo, od Hilandara do Trsta i od Skadra do Temišvara i Sent Andreje, ona sve brže kopni.
Živimo u epohi potpunog trijumfa vulgarnog individualizma lišenog svih vrlina, koji se izdiže na nivo nove religije.
Prave ili isfabrikovane potrebe pojedinca postale su etalon prema kome se sve drugo samerava i kome se sve prilagođava.
Kada u jednoj zajednici popuste ili se raskinu unutrašnje veze koje je drže na okupu, onda je ona samo na korak od gubljenja osećaja za identitet, razlog postojanja i ulogu u istoriji i tako postaje žrtva ubrzane strane okupacije a potom i trajne disolucije. Prvo mentalne pa odmah potom i fizičke.
Još pre 120 godina, zloglasni srbofob Benjamin Kalaj radosno je konstatovao postojanje razarajuće snage srpskog partikularizma, “ tog najvećeg saveznika Austrougarske u balkanskim poslovima“. I potonji događaji tokom dvadesetog veka u mnogo čemu su mu davali za pravo.Kada solidarnost iščezne, zajednica obično ne može ni da razume ni da objasni procese koji je vode u propast, jedino je u stanju da se s tim u vezi nemoćno vajka. Bojim se da smo na tom putu daleko odmakli.
Neophodni su nam naglo buđenje iz višedecenijske kome, brza detoksikacija od otrovnih naplavina titoizma i jugoslovenstva , lečenje od evrofanatizma i bespoštedni obračun sa jeresi autošovinizma. Na ljute rane, ljute trave.
Razočarani, prezaduženi, umorni od istorije i zatrpani propagandom, bilo režimskih bilo okupacionih medija, teško ćemo se dizati iz živog blata duha ovog vremena.
Ipak, hrabri Njegoš nam šapuće da „udar nađe iskru u kamenu“ a mudri Andrić nas podseća gde da potražimo snagu i inspiraciju za ozdravljenje:
„U odsudnim trenucima, u časovima iskušenja, ja vidim da mi u dnu duše, pod tvrdom korom i sivim talogom praznih riječi i izvitoperenih pojmova koji tako brzo iznevjere, žive vječne, nesvjesne i blagoslovene baštine djedova, koji su tijela svoja položili u stara rasuta grobišta, a jednostavne i jake vrline svoje, u temelje naših duša“.
Vrtoglavi razvoj za Srbe nepovoljnih događaja, nameće nuždu da ponovo otkrijemo i razumemo te poruke i pokušamo u sebi da pronađemo nekadašnje vrline.
Ako ih još uvek bar malo imamo…
Vladan Vukosavljević
