„Upravo vozeći bicikl najbolje upoznaješ reljef neke zemlje, jer moraš da se oznojiš uz brdo i da se spustiš niz njega.”
Ernest Hemigvej
Stigao je poziv od Evropske federacije biciklista da prisustvujemo na redovnoj godišnjoj skupštini koja će se održati u Utrehtu. Naš Savez udruženja Institut za urbanu mobilnost je postao redovan član ove prestižne federacije. Iz federacije očekuju da predstavimo rad Instituta, kao i naše ciljeve i očekivanja.
Pripreme su trajale mesec dana. Sve te dosadne formalnosti. Režerviši karte, smeštaj, pripremi materijale, prezentaciju, planiranje puta, uzmi slobodne dane i sl. Za ovakve događaje i organizaciju je potrebna i podrška. U susret nam izlazi Ambasada kraljevine Holandije u Beogradu, bez čije podrške ne bi ni došlo do ove studijske posete.
Razmišljam… Saobraćaj, urbanizam, nauka i kultura je nešto što spaja ljude. Integriše ih ka zajedničkom cilju i svrsi. Konferencije su upravo takva mesta. Razmena znanja, iskustva, literature, kontakata, primera dobre prakse. Tako učimo jedni od drugih i nadograđujemo jedni druge.
Ako već ne možemo, ne želimo ili nemamo snage da sprečimo sukobe, ratove, glad, bolesti širom sveta mogli bi smo da bar pokušamo da se manje ubijamo u saobraćaju. Utreht je primer grada koji to radi na profesionalan način.
Put od Bora do Beograda
Polazim za Beograd u 14:30 časova. Iako sam studirao, živeo i radio u Beogradu nekako mi taj put uvek teško pada. Kako bi skratio i lakše podneo put uzimam da čitam remek delo Jana Gela Gradovi za ljude.
Stižem u Beograd oko 18:10 časova. Prolazim pored betonske pustinje zvane Beograd na vodi. Sve je suprotno od onog što Gel u svojoj knjizi piše. Beograd je postao zatočenik investitorskog urbanizma i autoindustrije. Jednom rečju, zarobljen u nepokretnosti.
Stižem na autobusku stanicu. Nalazim se sa Markom iz Novosadske biciklističke inicijative. Tempirali smo da nam se dolasci poklope. Čekamo Zorana iz Ulice za bicikliste da nas pokupi pa idemo kod njega u Borču. Zoran kasni. Standardno za Beograd. Ostao je zaglavljen na mostu.
Odlazimo u Borču. Ostavljamo stvari i izlazimo da prošetamo naseljem. Ispirisan onim što sam čitao počinjem Marku i Zoranu da držim predavanje o uređenosti prostora, infrastrukturi, saobraćajnim politikama. Definitivno imam profesionalnu deformacija koja me tera da opterećujem meni drage ljude.
Tačno znam zašto voliš Amsterdam
Na aerodromu Nikola Tesla stižemo malo pre pet ujutru. Završavamo administrativne formalnosti, sve one stvari koje ubijaju čar putovanje. Ukrcavamo se u avion. Stiže obaveštenje da će let kasniti 45 minuta zbog gužve u vazdušnom prostoru. Čelične mašine su i nebo okupirale.
U avionu nastavljamo razgovor o urbanoj sociologiju, psihologiji prostora, saobraćaju, urbanizmu, izmenama zakona o bezbednosti saobraćaja i delimično se dotičemo analize stavova Džejn Džejkobs.
Slećemo u Amsterdam oko 9:40 časova. Ponovo prolazimo pakao administracije i kontrole na aerodromu. I eto nas konačno na tlu Holandije. U zemlji odakle je počela priča o urbanoj mobilnosti.
Na železničkoj stanici se nalazimo sa Draganom i Igorom iz Centra za životnu sredinu iz Banja Luke. Hvatamo voz. Stižemo u Amesterdam. Odlazimo da ostavimo prtljag i da rentiramo bicikle. Kreće vožnja od nekih četiri sata amsterdamskim ulicama.
Poslednji put sam bio ovde pre nekih petnaestak godina. Vidi se promena. Pozitivna promena Ona infrastrukturna. Ona koja me i najviše zanima.
Odlazimo prvo ispred amsterdamskog Rijksmuseuma, mestu gde se sada već dalekih sedamdesetih godina prošlog veka održao veliki biciklistikči protest. Mestu odakle je počela saobraćajna revolucija.
Pravimo pauzu za ručak i kafu. Razgovaramo o preprekama koje ispred nas postavljaju kreatori saobraćajne politike u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Odlazimo da vratimo bickle, pokupimo prtljag i sedamo u voz za Utreht.
Harmelen – malo mesto nadomak Utrehta
Dragan i Igor ostaju u Utrehtu dok Zoran, Marako i ja nastavljamo do Harmelena. Malo mesto na nekih petnaestak kilometra od Utrehta. Ušuškano mesto ko iz bajke. Odlazimo u smeštaj. Ostavljamo stvari. Prvo što radimo je rentiranje bicikla. Krećemo u vožnju Hermelenom.
Prvo što vidim i na šta obraćam pažnju je infrastruktura za ranjive učesnike u saobraćaju (decu, pešake, bicikliste i osobe sa invaliditetom). Sva ona infrastrukturna rešenja koja možete videti u Amesterdamu i Utrehtu su primenjena i u ovom malom mestu. Holanđani nisu zapustili manja mesta već pružili podjednak infrastrukturni razvoj i tako ih podržali.
Vozimo se ovim bajkovitim mestom. Priroda je očaravajuća. Oko nas su njive i šume. Podseća me na Srbiju. To mi stvara utisak kao da sam kod kuće. Prolazimo pored očaravajućeg kanala, farmi domaćih životinja i plastenika. Lepo je videti da su i poljoprivredna mesta podržana infrastrukturom i da im je omogućem razvoj.
Sutra ujutru oko 6:30 časova krećemo za Utreht na konferenciju. Naravno biciklima. To nam omugućava biciklistika infrastruktura između Utrehta i Hermelena.
Vozeći primećujem racionalnu i praktičnu upotrebu ograničenog prostora koja se prilagođava ranjivim učesnicima u saobraćaja. Taj spoj biciklistike staze i trake, zone 30, biciklističke ulice i dozvole dvosmernog kretanja u jednosmernim ulicama za bicikliste je napravio stazu urbane mobilnosti od petnaestak kilometra do samog Utrehta.
Pored ovog vida genijalnog saobraćajnog planiranja i tehničkog regulisanja saobraćaja, pažnju mi privlači i saobraćajna signalizacija i sami materijali od kojih su napravljenje podloge. Jednostavno, prosto, praktično, bezbedno.
Sve ovo smo u više navrata predlagali našim kreatorima saobraćajne politike kao primere dobre prakse koji bi pomogli našem saobraćajnom sistemu. Međutim, stara saobraćajna škola koja se oslanja na brzinu, moć, autoindustriju i investitorski urbanizam nije zainteresovana za ovakva rešenja.
Utreht – grad poverenja
„Bicikl čoveku vraća vreme i prostor.”
Mark Ože
Vozim bicikl ulicama Utrehta. Probijam se kroz tišinu koja nije mrtva, već svesna. Nema trubljenja, nema panike, nema refleksnog grča pred svakim prelaskom ulice. U ovom gradu vozači usporavaju jer je to pravilo, ali i zato što je to – kultura. Bicikl mi ne pripada, rentiran je. Ali osećaj pripadanja jeste. Kao da sam sve vreme čekao da me ovde neko pusti da dišem.
Utreht, rekoše mi Holanđani, nije najveći grad, ali jeste ono što bi svaki grad morao da bude – čovečan. Ovaj grad u srcu Holandije, nekada rimski vojni logor, danas je univerzitetski, biciklistički, i možda najvažnije – ljudski centar. On pripada ljudima koji hodaju, voze bicikle, sede na klupama, koji su ranjivi i prisutni. Ima oko 360.000 stanovnika, ali kad posmatraš kako ga koriste, ima ih i više – kao da mu i prošli stanovnici nisu otišli, već se samo povukli malo u senku katedrala i zamkova.
Krećem iz pravca Centraal Station – čelična zverka među stanicama, ali i dom najveće biciklističke garaže na svetu. Toliko precizno organizovano da pomisliš da je svaki pedalj ovde deo simfonije. Tamo gde mi imamo krhotine biciklističkih staza, oni imaju svetilišta biciklizma. Nema natezanja s automobilima. Nema borbe. Ima mesta za sve, jer je neko na vreme odlučio da su svi važni .
Nemaju od čega da strahuju
„Život je poput vožnje bicikla. Da biste održali ravnotežu, morate se kretati.”
Albert Ajanštajn
Skrećem ka Maliebaanu, biciklističkoj aleji iz snova, mestu na kojem je još 1885. otvorena prva biciklistička staza u Holandiji. Gledam kako deca sama idu iz škole, kako majke bez stresa voze dvoje dece u „bakfiets”-u – onim čudesnim holandskim teretnim biciklima koji kod nas izazivaju podsmeh. Ovde su ta vozila sigurnost svakodnevice.
Stajem na trgu Vredenburg. Nekada zamak, pa onda simbol otpora, pa sad prostor zajednice. Deca crtaju kredom, stariji piju kafu, mladi voze trotinete. Gledam ih i pitam se: a gde su automobili? Odgovor je jednostavan – tamo gde im je mesto. Van centra, van svakodnevice, van pogleda.
Nastavljam vožnju ovim čudesnim ulicama. Odjednom, ispred mene, počinje da se širi Univerzitet u Utrehtu, osnovan 1636. godine. Jedan od najvažnijih evropskih centara znanja. Ovde ne dominira samo intelekt – već i prostor. Sve je prilagođeno ranjivim učesnicima u saobraćaju. Pristup javnom prevozu je besprekoran. Nema rampi koje te odvraćaju, nema podzemnih prolaza koji te guraju pod zemlju da bi „sačuvao” automobile iznad. U ovom gradu, čovek je iznad mašine.
U kampusu srećem studente koji voze bicikle bez ruku, razgovaraju, nemaju od čega da strahuju. Kad ulicu ne doživljavaš kao bojište, možeš na njoj i da misliš.
Infrastruktura poverenja
„Vožnja bicikla može biti usamljenička ili kolektivna. Može biti herojska ili kao krstarenje iz zadovoljstva. Sve zavisi od tebe.”
Dejvid Bern
S leva prolazi dečak na biciklu. Ima možda osam godina. Ranac na leđima, bez kacige. Nema roditelja. Sam ide ka školi. Ne zato što je neodgovoran, već zato što grad odgovorno čuva svakog učesnika. Niko ne sumnja u saobraćajni sistem.
Na drugoj raskrsnici, vaspitačica iz vrtića umeće decu u kargo bicikl. Jedno po jedno. Nasmejana su. Ona pedala, oni mašu. Nemaju kacige. Nema potrebe. Nema straha. Poverenje nije dodatak sistemu – ono je njegova osnova. Ne postoji opomena koja deci toliko vredi kao osećaj slobode u pokretu.
Utreht ima oko 420 kilometara biciklističkih staza i u planu je da se mreža proširi. Preko 50% stanovništva dnevno putuje na posao biciklom. Kako mi reče jedan Holanđanin, skoro 40% dece školskog uzrasta svakodnevno se samostalno prevozi biciklom do škole. Impresivni podaci.
Utreht nije samo grad u kojem se vozi bicikl – on je grad u kojem se biciklisti osećaju dobrodošlo. Infrastruktura nije slučajna, niti privremena. To je pažljivo promišljen sistem koji kombinuje bezbednost, funkcionalnost i estetiku. Fizičko razdvajanje od motornog saobraćaja, jasno obeležene trake, ravne i glatke površine, odsustvo pukotina i rupa – sve to čini da biciklisti ne razmišljaju o preprekama, već o cilju. Trotoari su slobodni od automobila. Ivičnjaci su spušteni.
Semafori sa senzorima za bicikliste. Zvučni signali za slabovide. Taktilne staze za slepe i slabovide. Svetlosni stubići koji nežno prate ritam noći. Sve je urađeno da se ne vidi moć, nego pažnja. Ako si sporiji, ako vidiš slabije, ako hodaš teže – grad te ne izbacuje, već ti se prilagođava. Ne viče ti. Govori ti. Sluša te. Raskrsnice nisu zamke, nego čvorovi saradnje.
Ulazak u zonu 30 ne podseća na zabranu, već na poziv na suživot. Nema fizičkih barijera, ali postoji jasna promena u ritmu prostora. Fietsstraten – biciklističke ulice – daju prednost biciklistima čak i kad automobil ima „pravo”. Na njima automobili i biciklisti zajedno funkcionišu i niko nikog ne ugrožava. Biciklisti se kreću dvosmerno u jednosmernim ulicama. Rešeno saobraćajnom signalizacijom. A vozači – razumeju to. Ovi sistemi nisu stihijski, oni su umreženi. Signalizacija, asfalt, regulisanje, kultura, ponašanje i zakon – sve se oslanja jedno na drugo. Sve se prirodno nadopunjuje.
Grad nije napravljen da se kroz njega samo prođe. On je stvoren da se u njemu zadržiš. Trgovi i skverovi su popunjeni raznovrsnim sadržajem – prostorom za susret. Trotoari su trake za razgovor. Ljudi zastaju. Gledaju. Razgovaraju. A to je najvažniji dokaz da grad funkcioniše. Jer samo u gradu bez opasnosti, ljudi se usuđuju da stoje bez cilja.
Svaki kvart ima svoju tačku disanja. Park. Dvorište otvoreno svima. Red klupa ispod krošnji. Fontanu koju niko ne zakida. Nema ograde. Nema zabrane. Zelene površine nisu ukras – već pravo. One hlade grad, prigušuju buku, leče ritam. U njima stariji čitaju, deca trče, a mladi organizuju piknike.
Oudegracht i Nieuwegracht nisu samo kanali sa vodom. To su ulice koje plutaju. Njima se prevoze knjige, cveće, đaci, alat. Tihi saobraćaj koji ne ostavlja trag. Mobilnost kanalima. Savršno ukomponovan sa saobraćajem na površini. Mostovi ne prekidaju pogled, već ga usmeravaju. A ispod njih, voda nosi sećanje na grad koji je znao kako da poveže – vreme, ljude i tok.
Utrehtski javni prevoz nije konkurencija biciklu, već njegov saveznik. Vozovi su tačni, tihi i dostupni. Autobusi ne dominiraju ulicama, već ih dopunjuju. Stanice su otvorene, pristupačne, bezbedne. Parkinzi za bicikle su integrisani sa železničkim i autobuskim stanicama. Karta kojom uđeš u voz, otvara ti i biciklističku garažu. Sve funkcioniše jer sve sarađuje.
Konferencija i granice solidarnosti
„Svaki put kada vidim odraslog čoveka na biciklu, prestanem da očajavam za budućnost ljudskog roda.”
G. Vels
Popodne sam na konferenciji Evropske federacije biciklista. U sali su kolege iz celog kontinenta. Predstavljamo rad našeg Instituta za urbanu mobilnost. Govorim o Srbiji. O Novom Sadu. O Beogradu gde su deca zatočenici automobila. O Boru koji udiše smog iz auspuha.
Tu su Ema iz Sindikata biciklista iz Zagreba, Dejan iz udruženja Biciklo iz Podgorice, Tihomir, Dragan i Igor iz Centra za životnu sredinu iz Banja Luke, Josip i Žiga iz Mariborske kolesarske mreže. Govore o istim borbama i problemima. O pokušajima da se gradovi vrate ljudima. Da se napravi prostor za slabije. Da se grad ne meri kvadratima i konjskim snagama. Slušamo se. Znamo da nas povezuje više od reči.
Biti prisutan
Padalo je celo popodne. Sitna kiša koja ne tera ljude kući. Biciklisti voze u kabanicama, bez nervoze. Kiša nije neprijatelj, nego ambijent. Kiša je samo element u simfoniji pokreta. Asfalt nije proklizavajući. Nema blata, rizle, peska i lokvi vode. Svaka površina ima svoju funkciju.
Do večeri sam već prošao više od tridesetak kilometara, a nisam to ni osetio. Bicikl kao produžetak tela, grad kao ritam. Dolazim do trga Neude. Srce večernjeg Utrehta. Ljudi sede napolju, pod lampionima, razgovaraju. Svetlo nije jako, ali je toplo. Nema ekrana koji vrište. Nema reklama koje trepere. Mirisi hrane, tiha muzika iz bašta.
I bicikli svuda. Parkirani kao svedoci da je čovek došao sopstvenom snagom. Svako ima svoju priču, ali svi imaju zajedničku rečenicu: „grad mi dopušta da budem prisutan”.
Refleksija s mosta
Vraćam se biciklom kroz grad. Sumrak pada. Svetla se pale tiho. Ljudi ne beže kućama. Nema žurbe. Grad ne menja lice noću. Deca još voze. Stariji još hodaju. Grad još diše.
Zaustavljam se na mostu iznad kanala. Voda blago šumi. U njoj se ogleda toranj katedrale. U tom odrazu, sve mi se razjasni. Utreht nije savršen. Ali jeste moguć. Nije nedostižan. Samo traži volju. Nije sve do standarda. Mnogo je do vere u to da svi imaju pravo na kretanje. Bez straha. Bez žurbe. Bez dozvole.
Ako su oni mogli da oblikuju grad prema čoveku, onda je pitanje: zašto mi ne možemo?
Odgovor ne znam. Ali znam da moramo početi. Ne sa vožnjom automobila. Nego sa hodanjem i pedaliranjem. Ne sa invenstitorskim urbanizmom. Nego sa trotoarima. Ne sa megalomanskim projektima. Nego sa decom.
Zato pišem. Zato vozim. Zato se vraćam.
Igor Velić, master inž. saobraćaja
(Predsednik udruženja Sigurne staze i osnivač Institita za urbanu mobilnost)
