Jakšićeva 6

Rodio sam se u samom centru Beograda, u Jakšićevoj broj 6, u podrumu jedne stare, ali prelepe zgrade. Tačno preko puta čuvenog i jedno vreme kultnog kafića „Zlatni papagaj“, otvorenog mnogo godina kasnije. To je bio podrum sklepan nekako za življenje koji se sastojao iz dve manje prostorije, kuhinje i špajza. Nužnik, kako se to nekada govorilo, bio je izvan stana u posebnom podrumskom delu. Podrum je, inače, nekad služio za skladište kože, brata mog dede po majci Milenka Maksimovića, pre Drugog svetskog rata, poznatog beogradskog obućara. Njegova radnja u kojoj je nekad radilo šest radnika nalazila se u dvorištu zgrade u Jakšićevoj 6, a imala je i prilaz iz ulice Vuka Karadžića.

Majčin otac, a moj deda Stojan Maksimović, po zanimanju je bio pekar. Do bombardovanja 6. aprila imali su on i moja baba Ljubica, devojački Berisavljević, radnju suvomesnatih proizvoda i mini pekaru na Zelenom vencu, a stan u Lominoj. Posle bombardovanja nisu više imali ništa. Deda je kao i većina muških glava pred rat bio mobilisan, a baba je radila i održavala radnju. Moju majku Nadeždu su mesec dana pre toga poslali kod babine sestre Sofije u Susek. Baba je tog jutra 6. aprila otvorila radnju, kao i svakog prethodnog i posle jedno 45 minuta su krenule da padaju bombe po gradu uz užasavajući zvuk nemačkih štuka i vrisku naroda koji nije znao u kom pravcu da beži. Baba je mahinalno potrčala prema stanu koji je bio u blizini, ostavivši radnju punu robe i sa zavidnim pazarom. Kad je stigla imala je šta i videti zgrada u kojoj je bio stan je bukvalno bila sravnjena sa zemljom sa svim njihovim stvarima i dotadašnjim životnim uspomenama. Vratila se u radnju, ali ona je bila komplet ispražnjena od onih koji nisu gubili vreme da nešto ukradu makar i pod bombama. Onako u kecelji i sa papučama, bez hrane, vode i bilo kakvih sredstava za život, krenula je sa većim brojem ljudi u zbeg ka Bežaniji. Nadajući se da će negde nekako uhvatiti neki prevoz do Suseka gde joj je bilo dete. Pet dana je putovala, najviše peške i uspela nekako da stigne do kuće svoje sestre i zagrli svoju Nadu. Rane na nogama su nekako zarasle, ali ispucale vene i kapilare je imala do kraja života kao uspomenu na to svoje putešestvije u zbegu i pod bombama.  I uvek kad bi čula u mirnodopsko vreme da grmi i seva imala je napade straha, zatvarala se u kuću čekajući da prođe.

Pošto tada naravno nije bilo nikakvih komunikacija ni vesti šta se dešava, deda je po kapitulaciji Jugoslavije, uspeo nekako da se dovuče do Beograda. Ali u Beogradu nije našao ništa. Sve ono što je nekad bilo njihov život više nije postojalo. Sravnjeno je sa zemljom. Okupacija koja je usledila ograničavala je kretanja, svuda je bilo opasno, ali deda je nekako uspeo da stigne živ do svoje porodice posle 6 meseci. Kasnije su, najveći deo okupacije proveli zajedno u Zabrežju kod Obrenovca gde je deda zajedno sa babom mesio i pekao hleb, da bi nekako preživeli. Pridružio im se i dedin brat Milenko. Moj deda je najčešće trgovao solju i mašću da bi nekako došao do brašna od kojeg je kasnije pravio hleb i kifle. Znanje nešto reči mađarskog i sam pekarski zanat su mu nekoliko puta spasili život da izbegne streljanje i brojne racije po Vojvodini.

Moja baba Ljubica se često sećala tog jutra 6. aprila i kako je ispala glupa da nit je uzela zarađeni pazar, niti neku salamu ili šunku koji bi znatno pomogli da prevaziđu glad i sve one muke koje rat uvek donosi. Kad su je u Titovoj Jugoslaviji zvali na časove obavezne civilne zaštite i objašnjavali kako se, ukoliko dođe do bombardovanja, prostorija najpre zamrači, potom obezbedi, a onda se bez panike ode do predviđenog skloništa. Moja baba ih je pitala da li su oni nekada doživeli bombardovanje odgovorili su odrečno. E pa deco draga jedino zamračenje koje sam stigla da vidim je bilo nebo prepuno aviona. Kad je pala prva bomba nisam znala gde se nalazim jedino što me je držalo je da moram nekako stići do svog deteta. Radnju punu robe ne samo da su opljačkali već su odneli i polupane prozore i razvaljena vrata. Iz stana prepunog stvari nisam mogla da uzmem ništa osim da kopam po ruševinama gde je bilo i poginulih. Posle toga više je nikad nisu pozvali na časove civilne zaštite.

Kad su se vratili u oslobođeni Beograd jedino gde su mogli da se privremeno skrase bio je taj podrum u Jakšićevoj 6. Milenku su odmah oduzeli radnju i pravo na rad, iako su obućari bili više nego potrebni u razrušenoj zemlji sa siromašnim stanovništvom. Međutim, Milenko je imao status buržuaskog obućara pošto je isključivo pravio obuću za dame. Radnju mu je preuzeo šegrt komunista kojeg je Milenko oterao sa zanata, jer mu je krao kože za cipele upravo iz tog podruma. Milenko je bio boem, voleo je provod, muziku i žene i nikada se nije ženio. Sramotu što mu je najveći neradnik i lopov oduzeo radnju, pokušao je da spere bekstvom iz Jugoslavije. Ilegalnim, jer drugačije tada nije moglo. Nažalost, uhvaćen je na granici, zlato koje je imao u šteku oduzeto, a on stražarno sproveden do Beograda u zatvor. Tu je posle nekoliko godina pušten, a kad je izašao, uglavnom je samo snužden ćutao, pio i pušio. Živeo je zajedno sa mojom babom i dedom u tom nekadašnjem svom podrumu, krišom praveći cipele mojoj majci koju je obožavao, kao i ona njega. Razboleo se i svoj život okončao u Domu za stare u Pančevu, gde na tamošnjem groblju počiva, nekada čuveni beogradski obućar.

Iako su mu u Domu za stare nudili da besplatno ima radionicu, o obućarskom zanatu nije hteo ni da govori, a kamoli nešto da radi. Ali, nekako pred kraj života je krenuo odjednom da pravi ženske cipele i to isključivo baletanke po kojima je, inače, i bio poznat. Sačuvao je neku svoju staru svesku bivših mušterija i onda malo po malo, dolazio je u Beograd i kretao u lov. Dosta njih je uspeo nekako da pronađe i uz obavezno udvaranje nekadašnjim damama koje su nekad dolazile kod njega u obućarsku radnju, donosio cipele koje je on nekako sklepao u skromnim uslovima Doma za stare. Za mene je to kao tinejdžera tada bio svojevrstan spektakl, od starinskog nastupa i načina udvaranja, pa sve do isporuke robe koje su pomenute gospođe odavno bile prerasle. Ali važan je bio čin. To ga je neko vreme držalo i ubrzo posle toga je napustio ovaj svet.

Moj deda Stojan je posle rata krenuo da pravi kifle i rezance i da ih zajedno sa babom Ljubicom prodaje direktno na pijaci. Ubrzo su to nove vlasti zabranile i naterale ga da uđe u zadrugu gde je stanje bilo haotično sa puno priučenih ljudi koji nisu znali kako se hleb mesi. Napuštao je Beograd nekoliko puta, otvarao pekare u Čurugu, ali jednostavno udar na privatnike posle rata je bio toliko žestok da nije mogao to više da izdrži. Zaposlio se na kraju u Domu zdravlja na Crvenom krstu kao kurir i tu dočekao penziju. Naravno, sav pekarski staž mu nikada nije bio uračunat.

Interesantno ni moj deda Stole, kako sam ga najčešće zvao, nikada nije voleo bilo šta da mesi. Uvek je to radila baba. On čak nije davao ni savete, niti upućivao stručne kritike. Jednostavno je bio ravnodušan prema zanatu koji je dobro ispekao. I to isto kao i njegov brat Milenko do pred kraj života. Ustao je jedno jutro u četiri sata i napravio 350 buter kifli, 100 kajzerica i isto toliko osmica makovnjača. U stanu je bio haos, brašno na sve strane, a miris peciva se širio na susedne ulice, kao da smo preko noći postali pekara. Delili smo to komšijama i prijateljima i svi su bili oduševljeni. To su bile najbolje kifle koje sam ikada probao, a oni stariji su govorili prave predratne kakve niko više ne pravi. I tako je krenulo. Deda Stole je otprilike četiri puta godišnje pravio taj spektakl sa pecivom. Problem je što je on imao u glavi mere za dnevnu potrošnju u jednoj predratnoj pekari. Drugačije nije znao da pravi. I što je najvažnije do 7 sati ujutru je sve moralo da bude gotovo. Dokupili smo silne plehove kako bi se taj proces nesmetano odvijao. Deda je bio ponosan na svoj rad, jer su ga bukvalno svi hvalili. Em dobro pecivo, em džabe i koliko voliš za sve.

Maksimovići su rodom iz Čuruga. Dedin otac Dušan Maksimović bio je oficir i kao i mnogi Srbi iz preka poginuo kao austrougarski vojnik u Galiciji. Bez glave kuće sa majkom koja nije radila i nešto malo zemlje za obrađivanje nije se moglo živeti. Milenko sa 9 godina i moj deda Stojan sa 7 godina su otišli od kuće na zanat. U Čurugu im je ostala majka, sestra Julka i brat Jakov koji se rodio kao posmrče.

Jakova su od milja svi uvek zvali Jaša, tako da niko nije praktično znao njegovo pravo ime. Otac mu je poginuo u avgustu 1914. godine, a on se rodio u oktobru. Valjda i ta činjenica da je rođen kao posmrče je uticala na njegovu sudbinu i karakter. Bio je veoma suzdržan i povučen čovek. I on je kao i braća otišao na zanat i završio za frizera. Zaposlio se kao frizer u Beogradu, u Makenzijevoj ulici. Tu je pred rat i mobilisan. Zarobljen je i čitav rat je proveo u nemačkom zarobljeništvu. Pošto je znao frizerski zanat to mu je dosta pomoglo da lakše preživi zarobljeničke dane. Mada o tome nikad nije voleo da priča. Posebno o mučenjima i prebijanjima. U zarobljeništvu je postao član komunističke partije. Moji baba i deda su čitav rat tragali za njim pišući preko Crvenog krsta i šaljući pakete, ali sve se vraćalo. Pred kraj rata će otkriti da su oni sve naslovljavali na Jaša Maksimović, a takav nigde nije bio zaveden već pod pravim imenom Jakov. Posle rata Jakov Jaša Maksimović je bio postavljen za čoveka koji je u Žabaljskom okrugu, gde pripada i Čurug, određivao ko će čiju kuću, nemačku ili mađarsku dobiti. Ni on, niti bilo ko od Maksimovića nisu želeli da iskoriste tu mogućnost i makar malo nadoknade ono što im je rat odneo. Drugi koji su to uradili i danas se ubrajaju u bogatije Čuružane. Njihova sestra Julka je ceo život ostala na zemlji u Čurugu i sa svoji mužem Živanom bila paor odlazeći često da radi u nadnicu. Jaša je stanovao kod njih dok ga Julka nije jednog dana izbacila iz kuće zbog čestih večernjih partijskih sastanaka na koje je odlazio, govoreći da njoj takva bruka u selu nije potrebna. Brat Milenko je, kada god bi ga video optuživao kako su mu njegovi (komunisti) oduzeli sve, a on nije ništa preduzeo da zaštiti brata. Jaša je potom radni vek proveo službujući u Komitetu u Novom Sadu gde je i umro. Nikad se nije ženio.

Moja majka Nadežda je završila gimnaziju i fakultet u Jakšićevoj 6. Tu se i udala za mog oca Momčila. Tu sam se i ja rodio i napravio svoje prve korake. U tom podrumu smo živeli svi zajedno do moje pete godine (1968) kad je moja majka dobila stan u Šumicama. Prilikom dodeljivanja stana otežavajuća okolnost za moju majku i kvadraturu koju bi trebalo da dobije bila je činjenica da joj tetka Julka u Čurugu ima maksimum zemlje. Deda i baba su tu ostali sve do 1975. godine kad je moj Stole pred penziju dobio jednosoban stan u Medakoviću, a pomenuti podrum u Jakšićevoj 6 ustupio preduzeću.

Kad razmišljam koliko je potrebno da se čovek oporavi od potpunog uništenja, onda računam šta je sve moralo da se dogodi i koliko generacija da prođe da se izađe iz ponora u koji te je ne tvojom krivicom gurnuo rat i stradanja. Od jednog pristojnog života do podruma, koji je bio sav mogući svet za moju babu i dedu, za mene i za moje roditelje koji su oboje završili fakultete. Duže od tri decenije. I sada mnogo bolje razumem svog deda Stoleta koji je uvek govorio najvažnije je da si zdrav i da imaš šta da jedeš, sve drugo je nevažno, jer ti uzmu i nikad više ne vrate.

Nekom čudnom igrom sudbine u jednom trenutku podrum u Jakšićevoj 6 je bio u vlasništvu ponovo jednog Maksimovića i to Luke. Poznatijeg javnosti kao Beli Preletačević. On je tu otvorio kafić, a kako nije bilo prirodnih stepenica do ulice izlazio i ulazio kroz prozor. Isti onaj kroz koji sam kao dete zamišljeno posmatrao prolaznike i automobile (nekad to nije bila pešačka zona) ali i policijske konjanike kako jure studente i narod tokom demonstracija 1968. godine.

Srđan Škoro