Studenti traže raspisivanje izbora, a nenadležni konačno pronalazi osnov da je važan i da se pita i slavodobitno kao neće da dâ. To je ukratko opis odnosa ljudi koji su uzurpirali Ustav, zakone i sva tri stuba vlasti doveli do besmisla i onih koji su pre šest meseci odlučili da zajedno sa građanima potraže zrno normalnosti u jednoj zemlji na brdovitom Balkanu.

Da, Srbija je ponovo na vratima vanrednih parlamentarnih izbora, ali su vrata zatvorena. To ne bi bilo neobično da upravo u Srbiji postoji već nasleđeni obrazac organizovanja prevremenih izbora koji su se samo u prethodnih jedanaest godina desili čak četiri puta uz samo jedne izbore koji su organizovani nakon punog mandata Vlade.

Ako zagrebemo razloge za tada hitno raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, lako se vidi da ti razlozi nisu bili izrazito inventivni: 2014. godine pravdani su potrebom za ostvarivanje što šire društvene podrške za ubrzane reforme i modernizaciju društva, 2016. godine raspisani su jer je Vlada bila toliko uspešna da joj je potreban novi legitimitet za evropsku budućnost Srbije, 2022. godine nakon bojkota većine opozicionih partija raspisani uz obrazloženje da bi se time obezbedio viši stepen demokratičnosti i smanjile tenzije u društvu, i konačno 2023. godine, nakon masovnih protesta povodom masovnih ubistava u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i Duboni i Malom Orašju raspisani su za „viši stepen demokratičnosti, smanjenje tenzija koje se stvaraju između suprotstavljenih opcija u društvu, odbacivanje isključivosti i govora mržnje i afirmisanje prava na slobodno iznošenje mišljenja i stavova o određenim političkim, ekonomskim i drugim pitanjima, uključujući i dalju afirmaciju evropskih vrednosti“.

Interesantno je da su uvek predstavnici vladajućih partija isticali da bi bilo dobro da se ispita politička snaga argumenata kroz izjašnjavanje građana na izborima.

Dakle, izbori u Srbiji se tradicionalno raspisuju svako malo, neki bi rekli da je predsednik po tom pitanju „lak na potpisu“. Onda se u novembru 2024. godine dogodila tragična pogibija 16 ljudi izazvana padom nadstrešnice stanice koja je neku godinu ranije donosila džakove glasova kao rekonstruisana i osvežena, kao još jedna slika i prilika ekonomskog tigra sa Balkana.

Poginuli su ljudi, Vesić je prestao da na TikToku pravi palačinke, građani su izašli na ulice i tišina je odjednom postala preglasna. Stali su svi državni univerziteti, stali su nastavnici, stali su đaci, kultura je digla crvene ruke, a građani stali uz svoju decu.

Onaj „laki na potpisu“ je najpre nudio jeftine stanove za studente, nudio svoje studente koji uče, skupljao potpise za njegov život, pravio svoje skupove, nudio, kudio, pretio i život Srbije vezivao za svoju poziciju u fotelji. I tako šest meseci, uz plaćene podrške, uz plaćene emisije, uz sluđene građane koji kao krajnji konzumenti njegovih poruka sa nožem u nedrima idu među studente, dodaju gas na kolima na tela onih koji tišinom opominju na izgubljene živote i ignoriše.

Ignoriše da više ništa nije isto, da država ne funkcioniše već pola godine, da je stanje neodrživo jer sada valjda nema tako jakog razloga da se izmeri ta politička volja građana.

Sada izgleda nema tih „tenzija koje se stvaraju između suprotstavljenih opcija u društvu“, sada nije aktuelna teza „odbacivanje isključivosti i govora mržnje i afirmisanja prava na slobodno iznošenje mišljenja“… ništa sada nije dovoljno da „laki na potpisu“ konačno potpiše.

Možda banalizujem kada kažem da je i u izbornoj akrobatici ogoljeno da je sve farsa, da su izbori na kraju postali sredstvo za namirivanje i naplaćivanje dnevnih političkih aplauza i da smo mi kao društvo se poslednju deceniju, ako ne i duže polako navikavali da je njegova fiktivna, visoko korumpirana realnost, naša normalnost.

Kao što mnogi, dok sa kiflicama dočekuju umorne ali nasmejane studente koji koračaju širom Srbije, sada uviđaju da je „car go“ i to već skoro trinaest godina, tako i taj „car“ danas beži od merenja jer se nada ne može premeriti strahom i ugovorima o privremenim i povremenim poslovima na određeno vreme, nema sile koja može da ugasi svetlo koje se pojavi na kraju tunela, a pojavilo se.

Ono što i on i mi kao društvo moramo da budemo svesni je da ovaj nivo zloupotrebe ovlašćenja, nadležnosti, državnih resursa i budućnosti zemlje ne ide bez posledica. On će ih osetiti sigurno u nekom trenutku, mi ćemo ih iskijavati mnogo duže.

Odgovornima u ovoj zemlji se žuri, dok njegovima svaki dodatni dan na slobodi, u lamborginiju, u vili na Dedinju, svaki dodatni dan je blagoslov. Što bi rekao jedan, meni važan, od nas: „Možete da uzmete akvarijum i da od njega napravite riblju čorbu, ali ne možete od riblje čorbe da napravite akvarijum, skuvali ste ribe, gotovo je“.

Tamara Tripić, predsednica UO Mreže za Demokratski Dijalog (Izvor: Danas.rs)