U grčkoj mitologiji, otvaranje Pandorine kutije donelo je čovečanstvu sve muke i zla – bolesti, patnje, smrt. Ali na samom dnu kutije ostala je Nada. Mit nas podseća da suočavanje s istinom, koliko god bila bolna, nosi u sebi i mogućnost izlečenja.
Danas, kada sve više dokaza i svedočenja izlazi na videlo o seksualnim zločinima, pedofiliji i zloupotrebama moći unutar Srpske pravoslavne crkve (SPC), čini se da se otvara Pandorina kutija pravoslavnog sveta. Istine koje decenijama, pa i vekovima, stoje potisnute pod plaštom autoriteta i “božje volje”, izlaze na površinu. I s njima dolazi šok, bol, ali i – šansa za katarzu.
Nije SPC jedina religijska institucija s mračnim tajnama – Katolička crkva već godinama prolazi kroz talase razotkrivanja i suočavanja. Ali specifičnost pravoslavnog konteksta jeste u čvrsto zatvorenoj strukturi i gotovo feudalnom autoritetu unutar crkve, koji teško dozvoljava unutrašnju kritiku, a kamoli pravnu odgovornost.
Ovde se može povući paralela s Belerofontom, herojem koji je, nakon što je uzjahao Pegaza i pobedio čudovište Himeru, poverovao da može da se uzdigne do samih bogova – do Olimpa. Ta oholost mu je bila kobna. Tako i SPC – zaneta svojim istorijskim uticajem, blizinom vlasti, i aureolom “čuvara naroda”, veruje da je iznad zakona, iznad svetovnog sveta. Ali, kao i Belerofont, kad-tad pada – i to ne bez posledica.
Oni koji danas progovaraju o zločinima unutar crkve – bilo da su to preživeli, bivši sveštenici, aktivisti ili novinari – suočavaju se s mržnjom, omalovažavanjem, pa i pretnjama. SPC pokušava da tu kutiju drži zatvorenom. Ali pukotine su već tu. I neće nestati.
Ako želimo istinski duhovni, moralni i društveni preporod, kutija mora da se otvori do kraja. Mora se raskrinkati sistem ćutanja, nekažnjavanja i zaštite počinilaca pod izgovorom “božjeg reda”. Jer, kao u mitu, jedino kad sve zlo izađe, može da ostane ono poslednje – Nada.
Možda će baš kroz suočavanje sa sopstvenim mračnim licem, kroz istinu, pravdu i odgovornost, SPC – ili ono što ostane od nje – moći da postane duhovna zajednica dostojna tog imena. A možda će se pokazati da su upravo njena vrata – vrata pakla, kako je govorio Isus o onima koji sablažnjavaju decu.
skriven zbog porodice žrtve. Iskaz dostupan
policiji i protivpravnim organima.
Suočavanje s istinom kao preduslov duhovnog ozdravljenja
Ono što danas gledamo nije samo kriza jednog verskog sistema, već duboka kriza poverenja. SPC je vekovima bila oslonac identiteta, naročito u vremenima ratova i stradanja. Ali istinska duhovnost ne počiva na tajni, već na svetlosti. Isus sam je govorio: “Nema ničega sakrivenog što se neće otkriti.”
Otvaranje Pandorine kutije u ovom kontekstu ne znači uništenje crkve, već mogućnost njenog ozdravljenja – ako postoji volja da se preuzme odgovornost. To zahteva hrabrost da se pogleda u oči sopstvenoj senci – i da se prizna da su neki u mantiji činili zločine koji ne mogu biti oprani tamjanom, litijama niti molitvama ako ne dođe do pravde.
Oholost Belerofonta neka bude opomena svakom crkvenom vođi koji veruje da institucija ne može pasti. Jer pasti može – i past će – ako ne služi istini. Pegaz ne nosi one koji gaze slabije, već one koji znaju granice svoje moći.
Zadatak društva: Prekid saučesničke tišine
Društvo u celini mora da shvati da ćutanje jeste saučesništvo. Tamo gde se zločini zataškavaju zarad “mira u kući”, istina nikada ne dolazi. Tamo gde roditelji uče decu da “ne diraju popove”, a mediji ćute da ne bi uvredili verujuće, stvaraju se uslovi za nove žrtve.
Zadatak države je jasan – zakon ne poznaje mantiju. Tužilaštvo mora da postupa po prijavama, bez političkog pritiska ili “slanja poruka iz patrijaršije”.
Zadatak medija je da istraju, čak i kad su izloženi pretnjama, diskreditacijama i bojkotu.
Zadatak zajednice je da zaštiti žrtve, a ne one koji su ih godinama gazili.
A zadatak svih nas – verujućih i neverujućih – jeste da više nikada ne dopustimo da se deca i mladi zlostavljaju u ime Boga, a da mi okrenemo glavu.
Nada na dnu kutije
Ipak, uprkos svemu, ostaje Nada. Nada da je moguće duhovno obnavljanje – ali ne kao farisejski pokušaj da se stvari gurnu pod tepih, već kao iskren, bolan, ali potreban proces pokajanja, pravde i obnove vrednosti. Ako zaista verujemo da “istina oslobađa”, onda nema drugog puta.
Istina boli, ali ćutanje ubija.
Otvorimo kutiju. Pogledajmo zver u oči. I iz pepela zla koje je isplivalo, možda jednom – ako budemo imali hrabrosti – izraste nešto što s pravom možemo nazvati verom.
Bojan Jovanović
