Decenijama unazad na kraju godine raznorazna udruženja, savezi, novinari… biraju najbolje sportiste godine na isteku.
To je činio i Olimpijski komitet Srbije. Međutim, 23. decembra prošle godine OKS je izdao šturo obaveštenje da je „Dan OKS i izbor najuspešnijih sportista, timova, i trenera u 2024, godini, koji je zakazan za 27. decembar, odložen usled nemogućnosti većeg broja laureata da prisustvuje svečanosti.
„Manifestacija će biti održana u terminu posle praznika, kada budemo uspeli da obezbedimo prisustvo dovoljnog broja laureata, o čemu ćemo Vas blagovremeno obavestiti“.
Krajem januara pozvao sam poznanika (skoro prijatelja), člana Skupštine OKS, da ga upitam kada će (konačno) Olimpijski komitet Srbije proglasiti najbolje sportiste Srbije za 2024. godinu. Zamolio me je da ne „talasam“, da imaju problema.
Odustao sam od te „priče“, jer čoveka znam više od tri decenije i, poznavajući ga, verovao sam da je problem „samo“ u izboru sportiste godine. Naime, sigurni laureat u ženskoj konkurenciji najverovatnije bi bila tekvondistkinja Aleksandra Perišić, koja je osvojila srebrnu medalju u Parizu i bronzanu ne Evropskom prvenstvu. Najuspešniji trener bi, najverovatnije, bio Uroš Stevanović koji je sa vaterpolistima osvojio zlatnu medalju u Parizu.
Problem je, po meni, bio kome odati priznanje za najboljeg sportistu. Najboljem teniseru sveta Novaku Đokoviću, koji je 2023. godine deseti put dobio to laskavo priznanje (u Parizu je konačno osvojio i zlatnu medalju, jedini trofej koji mu je nedostajao) ili Dušanu Mandiću, koji je ne samo predvodio našu reprezentaciju u Parizu, već je i proglašen za najboljeg vaterpolistu sveta.
Ali su obojica imali „putera na glavi“ – Đoković je (ne jednom) podržao proteste studenata, a Mandić je, prilikom dočeka sportista u Skupštini Beograda, odbio da se rukuje sa gradonačelnikom Beograda Aleksandrom Šapićem.
Tek pre desetak dana sam shvatio reči mog poznanika – imaju u Olimpijskom komitetu Srbije problema većih nego izbor sportiste godine – velika je frka oko „fotelja“.
Naime, Izborni proces za saziv nove Skupštine OKS je raspisan 30. januara. Kandidature, između ostalog i za predsednika OKS, trebalo je da se podnesu do 7. februara. Aktuelni predsednik OKS Božidar Maljković je u pismenoj formi 6. februara objavio da u je izborni proces u ovom telu odložen do daljeg na „insistiranje državnog vrha Srbije“. Takođe je i odustao od kandidature za treći mandat.
Dejan Simić, koji je odlukom OKS smenjen sa mesta predsednika Statutarno pravne komisije OKS, je na sednici 24. oktobra ukazao da su mandati sadašnjim članovima Skupštine OKS istekli još 12. avgusta 2024. godine i da su od tada praktično na nezakonit način na svojim pozicijama i da je odavno trebalo da zakažu Izbornu skupštinu.
Simić se tim povodom obratio Ministarstvu sporta, koje je preko svoje komisije utvrdilo da je Simić u pravu, i traži poništenje svih odluka sa sednice 24. oktobra.
Izrečene su mnoge optužbe i kontratužbe i – ispaštaju sportisti. Ako nekom nije jasno šta je Maljković mislio pod „insistiranje državnog vrha Srbije“, neka se ne iznenadi ako novi predsednik OKS bude Zoran Gajić, ministar sporta i omladine, u ostavci.
Ako se tako „radi“ u samom vrhu mogu samo da zamislim kako funkcionišu granski savezi, o lokalu i da ne pričam.
Živa Vekecki (Izvor: Danas.rs)
