Na današnji dan je SRPSKA vojska probila Solunski front!
Saveznici, iliti, «saveznici» su još dugo za njom čučali u rovovima, ćutali ko miševi, čekali da opanak stigne što dalje, iskrvari što više, da seljak s puškom i ralom na gotovs posrne, da jaukne, da stane, da ga pregaze…
I mrtav Srbin je jurišao!
Postrada, vaskrsne, juriša, postrada, vaskrsne, juriša, postrada, vaskrsne…
Danas jeste dan SRPSKOG jedinstva, slobode i nacionalne zastave, ne zato što neko treba na to da nam ukaže već što onaj seljak, đed, prađed… nije jurišao da oslobodi šaku zemlje već šaku neba.
Zato je postradavao, vaskrsavao, jurišao, postradavao, vaskrsavao…
Život je vredan dok ga imaš za šta vrednije od života dati!
Pod noktima je seljak poneo Srbije, u torbaku ikonu, u očima majku, ženu, decu, kuću…sve što ga je čekalo, ili nije… i ništa nije moglo da ustavi opanak u jurišu…
Shvatamo li mi, dostojni ili nedostojni potomci, šta je taj juriš?
Šta su svi juriši pre njega i za njim.?
Jesu li jurišali što nisu imali šta da izgube, jesu li jurišali što su imali sve da sačuvaju..?
Je li poražen onaj koji se vrati spaljenom domu, grobovima, zatravljenoj njivi, palom zvoniku i preklanom oltaru?
Jel zalud jurišao kad nije imao čemu da se vrati ili se vratio svemu, jer Srbin se jednako kući pod zemljom, na njoj i nad njom.
Shvatamo li, zaista, šta je ovaj dan, i ako ga shvatamo kao dan, slavimo li SRPSKO jedinstvo, slogu i nacionalnu zastavu ili tek- dan?!
Jurcamo li ili umemo da jurišamo?
Poznamo li naše Kajmakčalane i Kosova polja, Košare i Paštrik, ona u nama?
U juriš na neprijatelja može onaj koji je u jurišu najpre potukao zver u sebi.
A, jesmo li?!
Imamo li još nogu za opanke ili su nam se stope popapučile?
Sami sa sobom se posvadimo, ščepamo za grla, prokunemo, prognamo, a slavimo srpsko jedinstvo…
Porobljeni slavimo slobodu.
Slobodnih ruku, nogu, a duše, srca i reči u ropstvu!
Nigde bukagija a čitavi u lancima.
Ništa teže od lanaca tišine…
Pretrčali bi nas preci da stanemo pred njih!
Nit bi nas videli, niti čuli, ponajmanje poznali.
Slavimo dan umesto da dani slave nas!
Slavimo pretke, nisu za to jurišali no da slavimo sebe!
Mrtav Srbin je stizao dalje od nas, tobož živih…
Ne živi se u prošlosti no od prošlosti jer tamo su vrela budućnosti, ali lakše nam je živeti u slavnim đedovima negoli biti slavni đed dičnome potomstvu…
Nije Srbin jurišao, stradao, vaskrsavao, jurišo, stradao, vaskrsavao…da ga slavimo na kolenima…
Srpska sloga, slava i jedinstvo nisu u tome da nadvisim brata, no da brata popnem na ramena pa da dohvatimo dečanske visine…
Zato i velim da suštisnki slavimo dan, umesto da dani slave nas, jer šta sam učinio ako te danas izljubim, brate, a sutra pognem glavu kad pružiš ruku da se pridigneš..?
Šta sam učinio ako te danas slavim opanče, a sutra napujdam popapučene stope da zareže i razlaju se na tebe?
Šta sam učinio ako mi je sveta trobojka danas svetinja a juče i sutra nije postelja i pokrov?
Šta sam učinio ako slavim đedov juriš uz planinu ako se i o maslačak sapletem na livadi?!
Jurcamo ili jurišamo?!
Ili ćemo jednom za svagda s ponosom obuti opanke, ili će nas doveka obuvati ko podrane čarape!
Srbin se rađa, tačno je, no Srbin se postaje i potvrđuje, još tačnije je…
Mihailo Medenica
