Mnogo puta do sada se jasno pokazalo da je Vučić neobrazovano i iskompleksirano blebetalo koje se sticajem nesrećnih okolnosti našlo u poziciji da bude na čelu Srbije. A razlog zašto se i dalje održava na vlasti jeste taj što je u svoju piramidu moći uzidao najgori sloj koji srpsko društvo ima. Dakle, svako ko je ispod njega u hijerarhiji još je manje obrazovan i još više iskompleksiran od njega. Otuda oni ili nisu čitali, ili, ako su kojim slučajem pročitali „Gorski vijenac“, onda nisu razumeli šta je besmrtni Njegoš kao sintetizovanu mudrost ostavio za pokoljenja da nam bude od koristi kada se nađemo u teškim situacijama. Da bih ilustrovao, citiraću jednu od velikih vladikinih misli:
„A ja što ću, ali sa kime ću? Malo rukah, malena i snaga, jedna slamka među vihorove, sirak tužni bez nigđe nikoga.“
Mislim da je upravo ovaj opis adekvatan trenutku u kojem se kao narod nalazimo i da nam je, shodno tome, potrebna sva mudrost i državnička hrabrost, a ponoviću to još jednom – na vlasti nam je ekipa sa dna kace.
Svet je trenutno u velikom previranju, bukvalno se na nedeljnom nivou menja globalna arhitektura moći. Velike sile se odmeravaju i kolče svoje zone interesa, tako da ostaje sve manje teritorija koje su još uvek „ničija zemlja“, a što u praksi ne znači da niko nije zainteresovan, već, naprotiv, znači da su svi prisutni i da niko nema kontrolni paket akcija. Tako smo u svega nekoliko nedelja imali na Aljasci sastanak Trampa i Putina na kojem je ključna tema bila „severni morski put“ i podela uticaja na Arktiku. Potom je u Pekingu održan sastanak Si–Modi–Putin u okviru kojeg se dogovaralo uređenje centralnog pojasa Azije. Globalni jug ostaje tema za sve učesnike, kao i konačna sudbina Ukrajine, Bliskog istoka i Zapadnog Balkana.
Tu dolazimo na našu situaciju i velike izazove koji su pred nama. Naša sudbina je u jednom dobrom delu vezana za rasplet u Ukrajini. Ukoliko, posredno preko nekog režima u Kijevu, EU bude ostala na Crnom moru (Odesa kao ključna luka uz Konstancu), onda će evropska politika da se kreće ka Gruziji, Jermeniji i Azerbejdžanu, težeći da se veže na Kaspijsko more i azijske koridore. Shodno tome, logičan korak će im biti pokušaj da pre toga zatvore svoj „meki trbuh“ zvani Zapadni Balkan i to na način da vrlo brzo prime sve države u neki oblik članstva (da liči da je punopravno, ali da ipak ne bude).
Ukoliko pak EU ne dobije put ka Kaspijskom moru, može se očekivati njen unutrašnji slom i vrlo brzo formiranje grupe država na čelu sa Poljskom, koje će tražiti reforme i svoju zonu uticaja, a koja bi se protezala od Baltika do Jadrana. Međutim, drugi akteri naravno imaju drugačije planove. Rusija svakako ne želi jaku EU na Crnom moru, a pogotovo ne na Kaspijskom, otuda će sve uraditi da im te planove pokvari. Deo te strategije jeste i održavanje živih procesa na Zapadnom Balkanu, a pre svega otvoreno pitanje rešavanja pozicije Srbije i Republike Srpske, odnosno srpsko nacionalno pitanje.
Americi, sa treće strane, odgovara i slaba EU i slaba Rusija, pa će otuda potpirivati njihove međusobne sukobe, što u praksi znači da će i u Ukrajini i na Zapadnom Balkanu uvek podržavati sve strane i održavati trajnu krizu koja slabi i Brisel i Moskvu. To bi u praksi značilo da, ako npr. Rusi prelome Ukrajinu, Amerikanci onda pomognu EU da Moskva izgubi na Zapadnom Balkanu – i obratno.
Namerno sam dao jednu pojednostavljenu matricu geopolitičkih igara čisto da čitaoci steknu utisak o tome šta se na terenu dešava i kakve se odluke moraju donositi, a da onda razmisle da li Vučić i njegovi u tome mogu da se snađu. Evo recimo: Vučić je početkom avgusta javno tvrdio da postoji velika šansa da Tramp dođe u Peking i da se tamo napravi veliki sastanak Si–Tramp–Putin, a otišao je toliko daleko da je aludirao kako će i on biti na zajedničkoj večeri (izjava je bila u svim medijima i data je pred početak skupa u Sremskim Karlovcima).
Takvu nebulozu mogao je da izjavi samo neko ko nema nikakvu stratešku procenu, već tumara i priča po sistemu „što je babi milo“. I odmah da kažem – ne, nije u pitanju njegova kampanja, već on zaista veruje da je nekakav veliki strateg i genijalni političar koji nadmudruje čak i najveće. To mu je očito ostalo iz detinjstva, kada su ga svi izbegavali i kada je kroz autoprojekciju zamišljao sebe kao glavnog baju koji predvodi navijanje, kome se dive muškarci i za kojim jure žene. I sve je tako zamišljao do 2012, kada je na prevaru uzurpirao vlast i potom se proglasio i za vođu navijača, i za vođu mafije, i za ljubimca žena. Međutim, onda je nastala nova teška trauma jer je uočio da u međunarodnim odnosima ima ugled kao što je imao u kraju u kojem je odrastao – tj. nikakav.
Hulja bio, hulja ost’o!
Dr inž. Miroslav Parović, Narodni slobodarski pokret
