Hoću i ja da se učlanim u AN(U)S, al' mi ne daju

Pokušao sam da se učlanim u Asocijaciju novinara Srbije, skraćeno AN(U)S. Pa šta ima veze što tamo nisu pravi novinari, nisam ni ja. Ali, lepo je u AN(U)S-u, jer to nije običan AN(U)S, mislim da je to predsednikov AN(U)S.

Kuc, kuc… Uđem, za stolom sedi Dragan J Vućićević. Kaže mi čim sam otvorio vrata „ajde bre Sarapa upadaj“.

Reko, izvinte gosn Dragane, ja nisam Sarapa, samo sam pojeo toliko domaćih životinja da nastavno-naučno veće Veterinarskog fakulteta razmatra mogućnost da mi dozvoli direktan upis na treću godinu, samo sad zbog ovih blokada malo to traje…

Kaže Draganče „joj brate izvini, molim te, aj uđi, ne ličiš na Sarapu, učinilo mi se onako u mraku, ma sad me zvala Brnaba, da mi kaže šta da je pitam večeras u emisiji, ništa je nisam razumeo, sav sam sluđen“. Ma nema veze, kažem mu, meni je Sarapa kul lik, sve ok, kaže „esi lud brate, gde Sarapa kul. Nego šta ti treba?“ Reko, teo sam da se učlanim u ovu vašu asocijaciju.. „Dobro, kaže, a esi ti novinar“? Pa reko, nisam, jbg, al volim da pogledam. „A esi piso negde nešto?“

Reko, jesam, pisao sam sastave kod učiteljice, prekucavao sam tašti na komp recepte za krempite i za reformu. Ma ne to brate, kaže mi Vučićević, esi objavio negde nešto. Objavio sam svima da nisam u drugom stanju, nego da mi je to od spomenutih domaćih životinja. Au bre čoveče, ti si stvarno ko Sarapa i Ristićević zajedno, esi piso nešto za novine neke, to te pitam? Paaa jesam za „Danas“ i još negde…

Pa ne mislim danas, ne mora ni juče ni danas, nego je l’ uopšte pišeš negde, jer ako ne pišeš onda ne možeš da budeš član. Što ne mogu pitam ga, pa evo ustanovili smo da nisam lep, ličim na Sarapu, jedan uslov ispunjavam.

Dobro je l’ ti uopšte znaš nekog novinara, neke ljude koji pišu? Pa reko znam Dražu… Aaaa voliš Čiču, jel da, to je lepo, razvuko osmeh od uveta do uveta Draganče… Pa Draža nije čiča, rekoh mu, ono jes, nije ni daleko od tog statusa, al nije još, mislim mi se znamo još iz obdaništa… Nemoj bre da se zajebavaš sa Čičom, kako si ti mogao sa Dražom da ideš u obdanište, nisi se ni rodio kad su njega streljali. Ama gosn Dragane, nisu Dražu streljali, ono jes bilo je nekih takvih ideja, verujem da ima mnogo onih što bi ga streljali, al’ nije streljan, jedino će možda da se obesi zato što ga smaram… Ti si bre neki Titov pionir pričaš mi da Draža nije streljan… Ama nije kažem mu, Draža ja smo drugari iz obdaništa. Znači znam Dražu.

Joj, majko mila, razumem te isto kolko i Brnabu i Lukasa kad nešto hoće da mi objasne, šta je ovo od jutros, da mi nije Goca Uzelac namestila skrivenu kameru… Trlja oči i gleda me, ja kapiram da svako priča o svom Draži. U tom momentu mu zazvoni telefon, kaže mi evo predsednik me zove. Alo predsedniče, sa druge strane čuo se prepoznatljiv glas, Dragane ćuti i slušaj, nemam vremena, brojim stoti put glasove iz Kosjerića, ne mogu da uklopim sve, dakle kad dođe Brnaba večeras, znam da je nisi razumeo ništa, nju niko ne razume, pusti je nek priča, nemoj da je prekidaš, samo kad zaglavi ti kaži. Srbija je najrazvijenija zemlja u regionu zahvaljujući našem predsedniku Vučiću, ona će onda da ponovi devetnaest puta da, da, da… ona ništa drugo i ne zna, dakle ne prekidaš je dok ona sama ne počne da prekida, onda me hvališ i pomogneš da prestane da muca.

Nego, imam dvojicu za učlanjivanje u asocijaciju, jedan je pisao za „tik-tak“, a drugi za onaj „mali kekec“, pa će doći, ti ih upiši, kako to ide tamo oko mog AN(U)S-a? Dobro evo baš mi tu neki lik oće da se učlani. Koji bre lik, koja je to budala došla sama da se učlani? Kako se zoveš debeli, pita me Vučićević. Reko Bratislav Braca Marković. Kaže Bratislav Braca Marković. Esi bre ti lud Vučićeviću, urla predsednik sa one strane žice. Ali predsedniče pa čovek voli Dražu i liči na Sarapu, podoban je… kakvi bre podoban, taj je, liči na Sarapu, a voli Dražu, al ne tvog Dražu, to je ona banda iz Danasa, to su bre sve Šolakovi plaćenici. A sad me pusti da radim, ne daj Brnabi da ulazi u montažu, prošli put nešto pritiskala, umalo nije pustila porniće, a tog debelog teraj u…

Vučićević spušta telefon na sto, gleda me i kaže, aaa ti si Šolakov provokator dakle… Ma jok, kažem, Šolak ne postoji, e eto to sam objavio. Šolaka su izmislili da bi plašili predsednika…

Slušaj ti, prekide me Vučićević u iznošenju moje teorije koja će se izučavati vekovima nakon što mi se možda omakne da ispustim svoju plemenitu dušu, čak si mi malo simpatičan, ali ne može brate čuo si predsednika. On odlučuje ko može u njegov AN(U)S. Pa čekajte Dragane, a zar vi niste nezavisni. Jesmo nezavisni, ali kad uradimo sve što nam predsednik kaže.