Najmlađe dete ide u ponedeljak sa čačanskim studentima pešice do Niša.
Sine, naporno je, razmisli, možeš li da izdržiš?
Mogu majka.
Obuća koju imaš nije najpogodnija za hodanje na duge staze.
Poneću Dačove stare patike.
Šta ti još treba?
Ništa, majka. Poneću dve flašice vode.
Jedva čeka.
Njegovi drugari maturanti i on.
I setila sam se sna u kome mi otac kaže da će njegov unuk biti lep i da želi da nosi njegovo ime.
Jedno mi nije rekao:
Da će njegov unuk biti istinoljubiv i hrabar, baš kao deda.
Zbog onih koji su nas koji šetamo po kiši gledali iz toplh kafića i govorili:
“Bože, kakve budale”
Naša deca pešaka obilaze Srbiju i viču:
“Hoćemo da živimo!”
Aleksandra Ćurčić
