Bezcenzure.rs vam ekskluzivno donosi integralni govor Miroljuba Albijanića, narodnog poslanika iz vladajuće koalicije, koji je izazvao šok i preokret, jer je stao na stranu studenata, građana i opozicije, i digao Srbiju na noge.

“Uvažena predsednice Narodne skupštine, uvaženi profesore Macut, dame i gospodo narodni poslanici:

Prvo da vas obavestim da sam predsednik poslaničke grupe Zdrava Srbija – Ruska stranka – Ujedinjena seljačka stranka, u zvanju sam redovnog profesora matematičkih nauka, radim na fakultetu FEFA, Visokoj elektrotehničkoj i Visokoj građevinsko–geodetskoj školi u Beogradu. Dvanaest godina sam radio u Matematičkoj gimnaziji u Beogradu. U tom periodu Matematička gimnazija je slavila 50 godina, i baš na moju inicijativu predsednik počasnog odbora proslave bio je Aleksandar Vučić, tada predsednik vlade. Tada je on počeo da se predstavlja kao zagovornik evropske ideje, a ja sam mu poverovao i dao sam mu podršku za predsednika Srbije. Ovaj uvod sam napravio da vam kažem da Aleksandru Vučiću ne dugujem bilo šta, niti Milanu Stamatoviću, niti bilo kome. U politiku sam ušao mnogo ranije kao profesionalno i porodično ostvaren čovek. Iza sebe sam uvek imao i imaću svoju porodicu i čast i ugled svoje profesije.

Daću vam jedan mali uvod. Prilikom formiranja prethodne vlade, Zdravoj Srbiji je obećano jedno ministarstvo i mogućnost formiranja samostalnog poslaničkog kluba. Taj dogovor su postigli Milan Stamatović i Darko Glišić. Do njegove potpune realizacije nikada nije došlo, jer smo formirali poslanički klub, ali nismo preuzeli odgovornost da vodimo jedno ministarstvo. Razlozi za neulazak u
vladu nikada nam nisu objašnjeni. Od Milana i Arsena je došlo objašnjenje: „Nisu nas zvali“. Ali, ova činjenica ni na koji način nije uticala na moju današnju diskusiju.

Sada ste vi mandatar. Na ove pregovore Milana Stamatovića predsednik Vučić nije pozvao, ali ni vi kao mandatar niste osetili potrebu da pozovete ni predsednika moje stranke, a ni mene kao predsednika poslaničke grupe. Ja hoću da verujem da vam ovaj sastav vlade nije izdiktiran i da ste mogli da predložite makar jednog ministra. Kako vi mislite da vas podržimo za izbor ako niste uspostavili dijalog sa vladajućom većinom, a od vas očekujemo da povedete dijalog u državi za izlazak iz duboke krize u kojoj se nalazimo? Ili vam, možda, nije namera da toliko potreban dijalog pokrenete? A možda nas smatrate nebitnim, što ne bi smeo da bude manir profesora univerziteta? Uvažavajući vaše akademsko zvanje, očekujem da ćete na ove moje argumente možda odgovoriti sledećim rečima: „Albijaniću, glasajte prema savesti, na osnovu programa (ekspozea) i sastava vlade koji sam izneo.“

Ja sam kao čovek posvećen dijalogu spreman i na to. Ima li boljeg mesta za sučeljavanje argumenata od parlamenta? Postoje tri grane vlasti: zakonodavna, izvršna i sudska vlast. Ali, imamo li mi danas u Srbiji takvu podelu vlasti?

Vlada, pema članu 123. Ustava Republike Srbije: utvrđuje i vodi politiku, izvršava zakone, donosi uredbe, predlaže Narodnoj skupštini zakone, usmerava i usklađuje rad organa državne uprave i vrši nadzor nad njihovim radom. Predsednik, prema članu 111. Ustava, izražava državno jedinstvo Republike Srbije, tj. predsednik je svih građana, a prema članu 112,  predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu. Ovim se jasno vidi da predsednik, u smislu Ustava može samo da predstavlja državu Srbiju i da su mu ovlašćenja pretežno ceremonijalnog i protokolarnog karaktera. Vi ste, dakle, glavni u državi Srbiji, utvrđujete i vodite politiku – što znači moraćete da disciplinujete predsednika Vučića da poštuje ustav i da Vam se ne meša u posao, što vam neće biti lak zadatak.

Suština civilizovane vladavine je oslanjanje na dogovor, koji počiva na pravdi, a ne na sili, koja uglavnom počiva na nepravdi. Istinska većina nije prosto prebrojavanje glasova, to je traganje za kompromisom i ravnotežom između različitih učesnika u našem društvenom i političkom životu. U okviru zakona valja pomiriti zahteve većine i prava manjine. Sa pozicije vlasti nekada se teško primeti da je vaša politika ostala bez većine i znatne podrške. Lako može da vam se desi da ne primetite da se formirala jedna nova većina. To dalje vodi do porazne činjenice da jedna politika ne shvatajući da je izgubila većinu, počne da one koji su protiv te politike doživljava kao svoje neprijatelje. Ako između svoje vlasti i države ta politika stavi znak jednakosti, onda lako ode u još veću i porazniju grešku. Ona ljude koji kritikuju i ukazuju na greške počinje da proglašava neprijateljima države. Istorija nas uči da u Srbiji to proizvodi katastrofalne posledice. Ona vlast koja kao neprijatelje označava nauku, obrazovanje, kulturu, umetnost, a pogotovo studente i učenike srednjih škola, kao nosioce budućeg progresa, takva vlast sama o sebi sve govori i drugi kritičari joj nisu ni potrebni. A kada na reči kritike odgovori represijom, ona prikriva sopstveni strah od gubitka vlasti.

Loša vlast i loša uprava prvo udaraju na slobodu i hrabre pojedince koji se ne ustručavaju da kažu šta u državi ne valja. Svaka odgovorna vlast neguje i podstiče kritičko mišljenje, znajući da je svaka vlast oročena i smenjiva, a da je konstruktivna kritika lekovita za svaku vlast.

Kao što sam rekao, ja sam profesor, generacije i generacije sam vaspitavao da moraju negovati kritičko mišljenje, da snazi autoriteta moraju suprotstavljati snagu argumenata i da je sloboda bilo lična, bilo sloboda našeg naroda i naše Srbije nešto najsvetije. Samim rođenjem u slobodi ne znači da ćemo tu blagodet uživati do kraja života. Slobodu moramo da čuvamo, negujemo i jačamo. Sveti zadatak svake generacije je da učini sve da krila slobode naših potomaka budu jača, lepršavija i moćnija od krila slobode njihovih predaka.

Profesori i prosvetni radnici su među najvernijim čuvarima slobode. Treba li bilo koji prosvetni radnik, profesor, roditelj, naučnik, poljoprivrednik koji sada sejeseme novog života da ima dilemu koga i šta treba podržati ovoga trenutka u Srbiji. Ja nemam drugi izbor nego da sledim reči Živojima Mišića, koje vam profesore Macut savetujem da stavite u svoj kabinet: „Iz naroda sam ponikao, on me je načinio ovim što jesam, moram se pokoravati njegovoj volji i služiti mu do poslednjeg daha. Istorija će me pamtiti po tome koliko sam bio veran majci Srbiji i svojoj profesiji.“ Moja profesionalna, moja građanska, moja ljudska dužnost me obavezuje da pred sobom ne vidim drugi put nego da u ovom trenutku podržim
svoje učenike, svoje studente i svoje kolege profesore. Da sledim ono što je zapisao Đura Jakšić.

„Dve pred mnom staze stoje:
Jedna s cvećem, druga s trnjem;
Gvozdene su noge moje
Idem trnju da se vrnem.
Ja ustupam cveća staze
Kojima je noga meka.“

Setite se profesora kragujevačke gimnazije Miloja Pavlovića, koji je 1941. u Šumaricama prigrlio svoje đake i upisao se u besmrtnost. Od nas se danas ne traži da umiremo, jer zbog ćutanja su mnoge profesije umrle, od nas se traži da pokažemo da smo živi, da progovorimo, i da kažemo tu veliku istinu.

A istina glasi:

Naši studenti, naša deca su u pravu, a nama, njihovim profesorima je mesto uz njih. Pozivam svakog profesora u Sali, svakoga profesora koji gleda ovaj prenos da ostane veran svojoj profesiji i stane uz svoje studente i svoje đake. Imam i jednu molbu za sve u Srbiji:

Nemojte molim vas deliti našu decu, na studente i ove što ih zovu ćaci. Nisu oni krivi što su ćaci, krivi smo mi, njihovi profesori što ih nismo naučili kako treba. Ali krivi su i oni koji su počeli da prodaju diplome, misleći da se uz diplome kupuje i znanje. Slobodu ćemo doneti i ćacima, kako bi i oni postali đaci.

Danas se studenti na ulicama Srbije i putevima Evrope, po kojima krstare biciklima, ne bore ni za kakvu vlast, oni se bore za reset sistema koji je negde pogrešio. Oni se bore za budućnost u kojoj će jedino merilo za napredak biti šta i koliko neko zna, a ne koga zna i poznaje i čiju partijsku knjižicu poseduje.

Vlast je u Srbiji za neke postala opijum, oni su zavisni od vlasti i ne mogu bez nje, a sve što izaziva zavisnost, pa i sama vlast, je opasno, jer onda je čoveku lako da se predozira. Kad se čovek predozira vlašću gubi osećaj za realnost, ruši ustavni i moralni okvir onoga što je dozvoljeno i što nije, slabe mu moralne kočnice, lako podleže iskušenjima vlasti koju počinje da doživljava kao skup privilegija, a ne kao odgovornost. Ja sam u politici zato što sam odgovoran čovek. Ja sam roditelj, ja sam suprug, ja sam profesor i to je ono što je moje u životu, moja porodica, moja profesija i moja otadžbina.

Biti slobodan ne znači da ti je dato da radiš sve što ti je po volji. Sloboda svakog čoveka je ograničena slobodom drugog čoveka, a zakon i ustav su tu da ograniče moć svakog pojedinca. Kad su zakoni slabi, a institucije krhke, moć u rukama onih koji je poseduju lako postane neograničena i nekontrolisana. Svaka institucija nadležna ili nenadležna mora znati da je moć privremenog karaktera koliko god da je velika. Ako se zloupotrebljava, da bi se represijom čuvala po svaku cenu, u Srbiji uvek pobudi adekvatan odgovor. Nisam ja vidovit, ali dobro poznajem istoriju našeg naroda.

Zloupotreba vlasti i moći počinje onoga trenutka kada se ne biraju sredstva da se sačuvaju. Kada jedna vlast, najveći skup u istoriji Srbije, kome sam lično prisustvovao 15. marta, proglasi skupom ljudi negativne energije, koji su došli u nameri da sruše državu, iako i sama zna da su došli da sruše nepravdu. A lično,
nisam sreo toga dana nisam sreo ni jednog čoveka sa negativnom energijom, naprotiv, svi su bili pozitivni. Kada vlast pokuša da razbije takav skup korišteći zvučni top, ne treba da se čudi da joj se takav pucanj u sopstveni narod vrati kao bumerang. Ako se zvučnom topu pridruži i tabloidna artiljerija, a na sve to studenti odgovore nenasiljem i nastave mirni protest, svakome u ovoj sali je jasno da ogromna većina u ovoj zemlji ne želi sukobe.

Kada su u ovoj borbi zajedno studenti iz Beograda, Subotice, Niša i Novog Pazara, neopterećeni razlikama među sobom, oni demonstriraju novu snagu Srbije, koja će omogućiti da svaki građanin Srbiju doživi kao svoju državu. Njihovo hrabro srce jače je od bejzbol palice i krvavih hauba, kojima je neko nasrnuo na budućnost Srbije. Koren slobode je u hrabrosti tih mladih ljudi. Nemojte im pretiti! Strahom se ne može vladati u Srbiji.

Policije i tužilaštva u Srbiji ne treba da se plaše studenti i profesori, već razuzdani kriminal. Čujem neke nerazumne glasove koji nam poručuju da je Srbiji potrebna čvrsta ruka. Srbiji je potrebna čista ruka, a ne čvrsta ruka. Studenti su ta čista ruka. Kao profesor, ne mogu da razumem zašto su studenti Srbije vest u
svim svetskim medijima, ali ne i na RTS-u koji svi mi finansiramo.

Ne znam zašto neki pojedinci studente optužuju za mržnju. Možda zato što svet komentarišu gledajući u sebe, a ne oko sebe i saopštavaju nam ono što vide u svom srcu, a ne ono što vide u srcima pobunjene mladosti. Ja kao profesor znam koliko je lepa i koliko je jaka mladost. I zato:

„Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,
No strah nam neće zalediti grudi!
Volovi jaram trpe, a ne ljudi, –
Bog je slobodu dao za čoveka.
Snaga je naša planinska reka,
Nju neće nigde ustaviti niko!“

Poteci mladosti Srbije i podaj nam reku novog života. Meni je sve jasno, a nadam se da sam objasnio i vama! Živeli naši studenti! Živela slobodna Srbija!”

Miroljub Albijanić, narodni poslanik