Goli otok 2.0

Kad novi, neiskusni logoraš ili robijaš, svejedno, dođe u ustanovu za odsluženje, iskusni zatvorenici mu, kad se požali na rđavu ishranu, kažu da ode do kuhinje, da potraži repete. Kad ovaj to uradi, stražari ga prebiju kao mačku i tako počinje upoznavanje sa pravilima života u logoru.

Dakle, osnovnu strukturu čine, među samim robijašima, oni koji služe kaznu, cinkaroši, kapoi i sobne starešine. I ishrana se određuje prema tome: oni na dnu dobijaju pomije ali, oni koji ga biju, kapo i sobni starešina, dobijaju daleko bolju hranu. Zbog te hrane oni i biju. Oni su, sobne starešine i kapoi, neformalni organi, nešto kao parapolicijske snage, koje te kinje kad policiju mrzi, ili joj to proizvodi komplikacije. 

Kad neki robijaš dobije ozbiljne batine, ili umre od mučenja, čitava soba se uznemiri na dan ili dva, a onda opet potone u letargiju. Danas u tome pomažu televizori, na kojima, i u najgorim robijašnicama, pitomci mogu da gledaju rijalitije. Nekada su za razonodu služili logorski orkestri i logorska pozorišta. 

Život na robiji robijašu ne pruža mnogo. Radi kao konj za beznačajne pare, krajcuju ga i sobni starešina, i kapo, i stražari, i upravnik, ali ipak uspeva da, s vremena na vreme, zakači neki komadić masnoće u supi, ili neku ekstra cigaru. Za sreću dosta.

Stražari su sadisti i mogu u prebijanjima da idu slobodno do usmrćivanja. Upravnik se bogati, jer je robijašnica mesto gde se velike pare obruću, samo što ne odlaze do svakog.

Robijaši ne mrze kapoa, ili sobnog starešinu. Ne. Oni im zavide i žele da dođu na njihovo mesto. To se, istina retko, i desi. Ko je spretan, ko potkazuje, ili poseduje neku veštinu koja upravniku i stražarima može da donese neki dinar, taj i na robiji nađe svoj položaj.

Sad: pogledajte moderno srpsko društvo i uočite analogije. Marva rinta za siću, jede paštetu i parizer napravljen od svih bića sa Nojeve barke, bulji u kutiju, odnosno TV i svu radost života oseti tek kad se napije kao tele, ili zakači neku svadbu da se na njoj sretne s pečenjem.  Tu i tamo povali neku domaćicu, posle seksa zapali poslednju cigaretu iz kutije i kaže: To je život!

Kapoi i sobne starešine su drugovi iz partije. Zna-se-koje! Oni ti rade zaplenu, inkasiraju, gnjave te za siguran glas i, uopšte, žive od tvog rada i još moraš da im se uvlačiš tamo gde sunce ne sija, jer mogu da te polome kao pritku, ako im se prohte. Nema opačine koju neće učiniti da bi sačuvali svoje mesto.

Stražari su već viša klasa: oni imaju pravo da ubiju. Nekad kolima, nekad i ovako. Voze džipove, troše na sebe i svoju pobudalelu decu ogromne svote. Istina, stražar je dovoljno visoko da može i da ti oprosti, da te uvaži, da te kazni blaže. Kapo i sobni starešina ne mogu, oni moraju da te krvnički deru jer, ako to ne rade, dolazi drugi na njihovo mesto.

Ako stražari ubiju nekoga, svi se uznemirimo, nekada i naljutimo, ali onda izađe upravnik i saopšti da nisu stražari krivi, nego da su krivi oni stražari pre njih. Ne dam stražare, viče! Upravniku je najveća mora pobuna u zatvoru, pa zato drži i cinkaroše, koji mu prodaju informacije i kanališu potencijalnu pobunu, a on im daje dodatne obroke kao nagradu. To je uloga opozicije u Stradiji. Ona tiho sprovodi volju upravnika, a on cinkarošima u kontru daje pravo da umoče nos u kazan sa čorbom.

Razni obojene televizije su neka vrsta zatvorskog orkestra, koji svira i tako deli vodu zaboravku. Jedna vrsta bekstva od stvarnosti za siromašne. 

Svi, kako znaju i umeju, moraju da deo prihoda prosleđuju upravniku. To im je garancija položaja. Ko ne izvlači pare, nego zadržava za sebe, osvane na zatvorskoj oglasnoj tabli kao potencijalni kriminalac. Ukoliko pokajnički odnese  što je ostao dužan, optužnica nestaje iz zidnih novina,  a urednici tih novina prestanu da mu skaču po kičmici. Inače, zidne novine služe da zamajavaju robijaše i da napadaju cinkaroše ali, naravno, uvek one koji to nisu. Prave drukare uvek ostaju skrivene. 

Upravniku su najveća noćna mora drugovi iz Ministarstva pravde. Oni ga obilaze s vremena na vreme, daju mu ocene, gledaju kako robijašnica napreduje. Ako nije dovoljno entuzijastičan, dobija packe. On, opet, packe predupređuje tako što izalsanicima ministarstva uplaćuje u tajne penzione i ostale fondove i onda se oni, ako su zadovoljni visinom fonda, grle pri rastanku i hvale ga. Obećavaju mu da će još dugo, dugo biti upravnik.   

On im se smeška, ali im ne veruje mnogo. Zna: jedino njegovo životno obezbeđenje je ono što je opljačkao od robijaša.

Milan Milenković