Rano jutro, 6 sati. Nedelja. Otvaraju se vrata mesne kancelarije, taman da kiša i majska hladnoća malo razdrmaju ustajao vazduh. Svuda neka prašina i paučina. Danas će biti izbori za Mesne zajednice, pa i za ovu našu mesnu kancelariju.

Taman da si ja pristavim kafu, dok ne dodju ostali da krenemo u glasanja i brojanje. Hladan bre ovija maj. Sav se nešto rasteg’o i odužio, a mrazan, sa neku hladnu kišu i crni oblaci. Pa udarija neki grad onomad, sav nam zeleniš potepa po baštu. Će se brzo završimo ovo danas, pa si idem doma.

U taj čas dolaze i ostali članovi komisije. Nose papire i dokumenta za glasanje.

Pa kako? Red je da imamo izbore i mi u ovo malo selo. Nekad bejasmo opština. Pa bre u ovu ulicu bilo 10 kafana da nisi znao u koju da svratiš, kako je to bogato i dobro bilo. Mnogo ljudi bilo po ulicu. Imali smo i ćirimidžiju, i kovačnicu, i stolare, i kožarsku radnju i prodavnicu. Svašta bilo. I ambulanta, i lekare smo imali, i poštare, i inženjere, trgovce, rabadžije. Imadosmo i 2 sveštenika, a pre neku godinu nam poslednji umrea. Od svega nam ostade ova naša bombodžinka koja nam pravi ratluk i sladoled. Kažu najbolji ratluk u Babušnicu i u celu zemlju. Ne si nađeš bolji. Ću otidnem kasnije da si uzmem za nas po neki ratluk da imamo za komisiju kad bude glasanje.

Mnogo bilo lepo u ovo naše mesto.

A sad? Koje da ti kažem, nema gi niko. Ovi iz Niški vodovod dođoše i uzeše nam vodu u njihove cevi za vodu, a nama kuj gi vodovod? Tu ti diše nekih 100 duša. I sve neki starci. Više ništa i ne rabotimo.

I tako. Uzeo Vlajče da sređuje oko kutiju za glasanje one papire pa me gleda.

„A ti, koje će kažeš? Pa ništa, naravno… Šta ima da kazuješ? Gledaj si svoja posla i nemo mnogo da pituješ. Će se zanosiš k’o lejče na v’r vodu. Ti i tvoji studenti. Ima li gi ovde neki? Svi ti otidoše, ni jedan nije ostaja’. Ajde mori sve zamajen do zamajenog. Ima da glasuješ ovi naši kandidati i toj ti je toj.“

„A b’e Vlajče, ja bih i sad glasao za njih, da gi ima njina lista. A ti Vlajče k’o da si pošuntaveo. Pa kako da glasam za neki od studenti, kad gi nema ovde? Kako? Nemamo studenta ni jednog 10 godine.“

I tako. Vlajče i ja si popismo kafu, dođoše neki da glasaju. Naši ih nema na listić. Kao što niki drugi ga nema u Ljuberađu. Nema. Svi otidoše. Otidoše u Beograd, u Ameriku, u Austriju. Svuda zamandaljena vrata, korov izrasto kroz prozore, vrata sva u neko trnje. Od 10 kuće, 9 se raspale. Kad si prođem kroz ulicu sve me neka jeza hvata. Vreme prolazi, a sve nas je manje i manje u Ljuberađu. Nestajemo. Da li će nas ikoji seti kad nestanemo skroz?

Svi ovde glasaše danas za naprednjaci. Ne marim. Nema gi drugi. Ja nisam glasao. Hteo sam da budem uz studenti, ali ne znam kako da napravim neko mesto na listić, da bar za mene glasaju.

Gledam na RTS. Raduje se onaj zamajeni Darko Glišić. Ako, nek se raduje, samo ne znam kako će nam život vrati u ovo naše selo? A bez mladi život gi nema.

Miodrag Gavrilović