Generacija koja obećava

Kriza u Srbiji je sve veća a rešenja se ne naziru.

Studentski protesti uzdrmali su vlast iznad svih očekivanja i ona u ovom trenutku nema nikakav razuman odgovor na njih, ako se u ovoj situaciji dosadašnje ponašanje vlasti i razum uopšte mogu dovoditi u vezu na bilo koji način.

Aleksandar Vučić tvorac je jednog vrlo specifičnog sistema lične vlasti, koji je hibrid između formalne, devijantne i nepotpune demokratije i neke vrste diktature koja ima specifičan legitimitet baziran na koktelu čiji su sastojci medijska manipulacija svešću birača, različiti izborni marifetluci i predsednikova umešnost da bestidnom i upornom demagogijom mnoge građane obmanjuje  da radi ono što zapravo ne radi i obratno.

Na ruku mu ide i to što kao protivnike ima opoziciju koja je možda najslabija u novijoj istoriji srpskog višestranačja i prilično nedorasla da bude odličan takmac jednom lukavom rivalu koga je politički Zapad izabrao da bude njegov Visoki predstavnik za Srbiju. Pre svega zato što disciplinovano i bez ostatka sprovodi sve njihove planove za svođenje Srbije na pretkumanovske granice a Srbe na zajednicu koja bez većeg otpora gubi sve svoje važne istorijske bitke i poništava sopstvena herojska predačka postignuća, vekovima preskupo plaćana i s mukom ostvarivana.

Srbi su danas umorni od istorije, iscrpljeni genocidima, idejno i duhovno razoreni zabludom jugoslovenstva, frustrirani tragedijom u koju ih je na silu odveo titoizam i uzdrmani neprijateljskom propagandom i svrstavanjem Zapada na protivničku stranu u ratovima za srpsko nasleđe na razvalinama SFRJ. Pokušaj trajnog otimanja Kosova i Metohije, našeg Zavetnog kovčega i svete teritorije, stavio je vitalne potencijale naroda na iskušenja koja je teško podneti.

Ne bi mnogo pogrešio bilo koji pesimista koji bi rekao da smo zreli za trajno proterivanje sa velike istorijske scene i da su naši životodavni izvori presahli, ali dve stvari daju nadu da okolnosti ipak nisu tako crne. Prva je da smo se i ranije u istoriji nalazili na ivici sličnog ili još goreg beznađa, i to 1371, 1389, 1459, 1690, 1815, 1915, 1941, 1945, 1995, 1999, da pomenem samo neke najvažnije od mnogih godina međaša. Svaki od tih tragičnih izazova smo preživeli i nekako se oporavili i osovili na noge. Otuda nada da će i sada tako biti. Drugi razlog za umereni optimizam je pojava aktuelnog studentskog pokreta koji za sada ostavlja dobar utisak u svim pojavnim oblicima, i čija snaga i razum uspevaju da odole čak i pokušajima infiltracije od strane profesionalnih nvo aktivista, neootporaša i kanvasovaca, kojima direktno upravljaju zapadne obaveštajne službe i fondovi. To je do sada neviđen znak vitalnosti i poštenja ovog naraštaja društveno angažovanih studenata. Možda su oni i vesnik jedne nove, nacionalno svesne, pametne i poletne generacije mladih ljudi kakvu smo videli krajem 19. i početkom 20. veka i koja je imala i odvažnost i znanje da se suoči sa strašnim izazovima svoje epohe. Nedostajala im je sreća ali je možda došlo vreme da na svojoj strani konačno imamo i tog važnog i prevrtljivog saveznika. Treba se čuvati patetičnih izjava i pompeznog optimizma, ali ovi današnji studenti ulivaju nadu da za Srbe i Srbiju još uvek možda nije sve izgubljeno.

S druge strane, studenti pored i oko sebe uglavnom imaju trenutno slabašne saveznike, oličene u generaciji svojih roditelja i onoj još starijoj.

To je u većoj meri zajednica koja je iz različitih, ranije nabrojanih razloga, stekla skoro sveobuhvatni imunitet na galopirajuću izdaju Kosova i Metohije, na predaju neprocenjive srpske kulturnoistorijske i sakralne baštine u Makedoniji u ruke raskolnicima, na rasrbljivanje Crne Gore, na pretnje Zapada opstanku Srpske, na divljanje neoendehazije, na mrke poglede iz Federacije BiH i delova Raške oblasti, na propast školskog i vaspitno-obrazovnog sistema, na đačko nasilje prema nastavnicima, na korupciju u pravosuđu, na srljanje države u prezaduženost, na fizičku i verbalnu pornografiju sa tv stanica koje imaju nacionalnu frekvenciju, na bestidno bahaćenje novoobogaćenog ološa, uglavnom bliskog vlasti, na propadanje poljoprivrede, na mahnito zagađivanje životne sredine, na rasprodaju države neokolonizatorima, na uvrede baraba iz briselske, berlinske, vašingtonske i NATO birokratije, na strašne nesreće na drumovima, u fabrikama i drugde, za koje ne postoje krivci, na skupštinski verbalni kupleraj, na porast nasilja u svakom segmentu društva, na bujanje kladionica i beskarakterne glumce i javne ličnosti koje ih reklamiraju, na drogu svuda i za svakome dostupnu, na opštu laž, kukavičluk, sebičnjaštvo, manjak solidarnosti, licemerje i na još mnogo toga lošeg. Propast nam nogama udara na vrata a sreća kao da galopom beži od nas.

Predugačak je taj spisak i prevelik je to ožiljak na licu naše stvarnosti i života koje živimo.

Strašna novosadska tragedija ukazala je na ogromne nedostatke jednog sistema i jedne politike i prakse kojima je istekao rok trajanja i koje treba da se suoče sa odgovornošću. Studenti su to najbrže zapazili i pokrenuli su lanac događaja koji verovatno vodi u nekom dobrom pravcu s tim u vezi. Ipak, preko i pored toga stoji i spisak ovih naših teških mana i fatalnih procesa, sa kojima ćemo morati da se suočimo ili će nas one sasvim dokrajčiti. To je bolna i mukotrpna borba ali u njoj nije nemoguće pobediti ili se bar dolično boriti.

Studentima je po svoj prilici sudbina namenila još velikih izazova, kako trenutno, tako i u narednim godinama. Ono što su do sada nagovestili da umeju, znaju i mogu, daje osnov za donekle razuman optimizam. Možda im je suđeno da budu jedan od velikih i važnih naraštaja Srba u istoriji.

Na nama ostalima je da im pomognemo, ko koliko može, sme i zna, ili bar da im u njihovim poduhvatima ne budemo prepreka i teret. I to je ponekad dragocena pomoć.

Vladan Vukosavljević