Gde nestade reč?!
Kud se dede?!
Sve je bila reč i reč je bila sve!
Srbin je bio reč, najtvrđa!
Glava se davala za reč.
Po reči smo se poznavali.
Vredeli smo koliko je vredela reč.
Nisi imao u njivama i livadama, no u reči!
Bogat si bio koliko ti je bila valjana reč.
Reč je bila Srbinu prethodnica.
Planine si mogao da poviješ ko otkose tom rečju.
Da ustaviš reke.
Da razdaniš pre svanuća.
Mogao si o reč Srbinovu da upregneš volove i oreš kamenjare.
Vekovi su se gnezdili u njoj.
Vekovi su ko ptići stasavali u reči Srbinovoj, bre!
Kad Srbin da reč- dao je sve, i ne žali!
Među hiljadama neznanih grobova mogao si po reči poznati Srbinov- ko ponosita udovica je ćutke stajala nad njim.
Bez jauka i leleka- za čovekom od reči se ne tuguje no ga slaviš, jer za kim ostala je reč- ostalo je sve!
Dao je glavu da ne pogazi reč! Po reči će ga, a ne po glavi, Gospod i poznati i prizvati.
Eee, šta je bila reč u Srbina, mogao si seno sađenutu o nju; nadglasati grom; natpevati vetrove; nadigrati zvezdano kolo…
Srbin je na reč podigao Dečane, a danas jedva guzicu, ako baš mora.
Reč se daje u najam, pod kiriju, u nadnicu, u roblje…
Daš reč- ko da si par podranih gaća dao…
A, bili smo reč, i reč bila je Srbin.
Kud se danas dede?!
Koliko vredimo ako su nam guzice najveće zadužbine?
Mihailo Medenica
