Pero umesto skalpela 
Nije preterivanje ako tvrdim da nismo svesni razmera aktuelnog narodnog bunta kao istoirjske pojave. Faza euforije se preklapa sa fazom politizacije i internacionalizacije protesta, ali moramo izbeći opasnost da sudove donosimo iz perspektive frustrirajuće stvarnosti.
Nema sumnje da je u toku političko preuređivanje Balkana i da se prevaziđeni sistemi stabilokratije moraju zameniti, reformisati ili dekonstruisati. Socijalna kriza izazvana nekontrolisanom inflacijom i zaustavljanjem investicionih infuzija ionako fragilnoj srpskoj ekonomiji, kao i nacionalna poniženja koja se ređaju na mesečnom nivou (od prodaje zgrade Generalštaba do zastave nezavisnog Kosova usred Beograda na Kongresu UEFA) čekaju udarni talas međunarodnog blagoslova da Srbija krene stazom koju su već utabale Makedonija i Crna Gora.
Da bi se taj prelom dogodio, na unutrašnjem planu mora postojati politička sila koja će, ne samo preuzeti ispuštene uzde u svoje ruke, već koja će imati jasnu ideju (ne ideologiju) kuda želi da se uputi, jednostavnu mapu puta, spremnost i odlučnost da proklamovane ciljeve sprovede u delo.
Vučić je u pravu-ovo ne može biti obojena revolucija iz više razloga, ali glavni je taj što pokret nema jasni poliitčki sadržaj. Iako neprekidno plaši narod da spoljni faktor parama i neredima pokušava da nasilno smeni legitimnu vlast u tradicionalno slobodarskoj Srbiji, kada izađe iz frazeološkog lavirinta u koji namerno uvodi lakoverne, on logički i razumno analizira stanje stvari. Da, potrebno je kod njega razdovijiti ličnost koja koristi propagandne parole kako bi mobilisao svoje biračko telo i ličnost koja u modu izraelskih magova precizno secira Srbiju, vešto pravi histološke preparate i registruje i mikroskopske promene u javnom mnjenju.
Jačina ovih protesta je u dugotrajnosti i brojnosti, slabost je u laviranju između apolitične mimikrije i političke heterogenosti. Nedostatak poliitčkog sadržaja na koji ukazuje Vučić hrabreći sebe i svoju okolinu, nije do kraja precizna. Više se radi o političko-ideološkoj nekompatibilnosti koja nužno dovodi do dezorjentisanosti. A takvo stanje nije održivo na duže staze. Zato ponovo upozoravam-vreme počinje polako da radi protiv studenata koji su spiritus rector ovog ustanka. Ako se oni ne prilagode potrebama društva i karakteru protivnika sve ovo će biti samo jedna lepa stranica u letopisu užasa Vučićeve strahovlade.
Srpka verzija satuja grahe ima šanse da uspe samo ako ima zajedničku viziju, ideju i snagu volje. Ovi protesti još uvek nisu, ali mogu biti uvod u revoluciju. Za sada su karkater prostesta je reformistički. Genijalni tvorac boljševičke revolucije mogao bi nam pomoći da prepoznamo i naučimo razliku. Lenjin je na vreme upozoravao da reforme idu odozgo, a revolucije odozdo. Lenjinizam je teorija i praksa proleterske revolucije, ali je jednostavno izvući univerzalnu definiciju revolucija-osnovno pitanje revolucije jeste pitanje vlasti! Posle obaranje vlasti sledi gušenje otpora, utvrđivanje vlasti i sprovođenje diktature proleterijata (instalacija socijalističkih odnosa u društvu).
U Srbiji nemamo eksplicitan zahtev da se vlast/režim promeni. O implicitnosti studentskih zahteva možemo raspravljati naširoko, ali neupitno je da se oni ograđuju od „zahteva svih zahteva“, od onoga što oni ćute, a mase kliču, od onoga od čega se ne može pobeći. Njihova agenda jeste-promene odozgo, promena rada institucija, njihova efikasnost i nezavisnost, a to je reformistički pristup problemu, nikako revolucionarni.
Problem koji ova agenda ne prepoznaju kao glavnu prepreku jeste da blokade koje prave studenti nisu efikasnije od blokade koje pravi prvi blokader Srbije. Dragi studenti, Aleksandar Vučić je blokirao sve institucije mnogo pre vas. Godinama unazad ih je potčinio svojoj volji, ustoličio svoje ljude na glavnim pozicijama, upodobio sve nivoe i sve grane vlasti. Ne smetaju njemu blokirane ulice, ne smeta njemu toliko ni gubitak studentske godine, najviše bi mu smetali „uljezi“ u njegovim institucijama, najviše bi mu smetalo otkazivanje poslušnosti onih koje je zadužio i koji za sada nemaju nameru da ga napuste. Oni koje je zadužio visokim državnim funkcijama postaju zaduženici da stvari „drže pod kontrolom“, da uz pomoć medijske hajke ili birokratskog živog blata sačekaju da oluja prođe i sve ostane po starom, oni na privilegovanoj uzvišici, Vučić na vrhu, pobunjenici u zatvoru, narod u blatu. Kakav bi to trijumf njegove kontrarevolucije bio. Jer, dragi studenti, hteli vi ili ne revoluciju, on ne samo da hoće, nego i najavljuje kontrarevoluciju.
Revolucija nastaje kada „donji slojevi“ ne žele staro, a „gornji slojevi“ ne mogu po starom. Masovni skupovi po velikim gradovima Srbije pokazali su da nema povratka po starom, ali sistem još uvek ne daje značajnije simptome zamora, niti dolazi do dezertiranja koje bi pokazivao njegove pukotine.
Mora se pumpati jače, mora se po Bojl-Mariotovom zakonu u nepromenjenoj zapremini pojačati pritisak da bi porasla temperatura. Tek na visokoj temperaturu sistem će početi da puca, da se topi, ili da citiram Anu Brnabić da koba..li.., da karo..bi…, da kabo…li…, da kolabira.
Pumpanje je usmeravanje vazduha/gasa pod odgovarajućim pritiskom u odgovarajućem smeru. Dakle-jednosmerno kretanje gasa u zatvorenom prostoru. Vučić je upravo usmerio svu svoju pažnju na ove dve karakteristike- da pumpanje ne bude jednosmerno i da politički sistem ne bude zatvoreni prostor, već da postoje sigurnosni ventili pomoću kojih je moguće regulacije pritiska.
Fun fact-mi nismo jednosmerni ni pre, ni posle Vučića. Neophodno je da shvatimo da on nije samo naš cilj, već naša raskrsnica. Šta posle njega, kuda, kako-ta pitanja ne samo da izbegavamo, već sami sebi priznajemo da nemamo zajednički odgovor? Da bismo uhvatili dovoljno veliki zamah za rušenje Vučića,ne možemo se zaustaviti samo na Vučiću, moramo znati šta tražimo iza te mehaničke prepreke na putu.
Šta je naša ciljna tačka ili terminus ad quem? Da li je to EU ili preispitujemo i taj cilj? Zastave su sklonjenje, a da li je sklonjen i taj cilj koji je proklamovan još pre rođenja ovih studenata-heroja? Zašto, pa zato što je vreme nagrizlo briselski ideal, razbistrilo nam je malo pogleda ka zapadu da tamo ne treba ići kao guska kroz maglu. I to je u redu. Ali, ako ukažem na ruske zastave ili na zastavu koja je sastavljena od srpske i ruske polovine, hoće li i ona biti uklonjena i zašto neće? Da li su nam se razbistrile i crvene magle sa istoka? Da li je ukrajinska kriza od rusofila napravila rusomane, imamo li ekvidistancu prema ta dva državna, političkai vrednosna „ideala“? Ako je odgovor potvrdan neka se ovo moje pitanje briše iz zapisnika, ali ako nije onda opet moram ukazati na nepostojanje jednosmernosti našeg pumpanja. Sledeći taj trag Vučićevo putovanje u Brisel, telefonski razgovor sa Putinom, intervju sa Trampovim sinom-koristi kao izduvni ventil koji će malo ohladiti barometre u predsedništvu.
Da zaključim-ne verujem u reformističko lečenje oboljenja koje je u terminalnoj fazi. Takođe, za radikalne metode neophodna je jednoznačnost političkih tendencija različitih socijalnih grupa koji svoj interes vide u rušenju ove vlasti i uspostavljanju novog društva, nove Republike. Ona mora biti politički jasno definisana i geopolitički jasno orjentisana. Kada se postigne ta salgasnost, onda možemo računati na završetak revolucionarnog niza čija upotrebna vrednost i dalje traje: masa (narod)-klasa (protestanti)-partija (pokret)-lider (svaka promena ga ima)-pobeda!
Dr Aleksandar Dikić
