Ustani Srbijo 
Kakav je bio naš geopolitički položaj kada je Aleksandar Vučić došao na vlast (u početku kao „suvladar“ sa Tomislavom Nikolićem) 2012. godine?
Držali smo pod punom kontrolom sever Kosova i Metohije. Tu su funkcionisale, u ovoj ili onoj formi, skoro sve institucije Republike Srbije. Izuzetak je bilta naša vojska, ali i ona je u velikoj meri, u kombinaciji sa specijalnim policijskim snagama, prepakovana u tzv. Civilnu zaštitu. Ukratko, na severu Kosova od lažne kosovske države nije bilo ni „K“, dok je suverenitet Srbije tu bio delimično ograničen prisustvom KFOR-a (maskiranih NATO snaga) i UNMIK-a (krovne administracije UN), ali ne i delovanjem albanskih separatista.
Republika Srpska je zaustavila eroziju svoje državnosti do koje je u prethodnom periodu došlo usled podlog rada tzv. zapadnog dela međunarodne zajednice i Sarajeva, a sa ciljem puzeće promene Dejtonskog mirovnog aranžmana. Ono što njihovi BH muslimanski puleni nisu uspeli da realizuju silom, NATO faktori su nastojali da postignu prevarom; a to je stvaranje od (polu)konfederalne BiH čvrste federacije pod dominacijom Sarajeva.
Crna Gora je bila pod vlašću ekstremno antisrpskog režima, ali on još nije uspeo da je uvede u NATO zbog ogromnog otpora građana te zemlje takvom razvoju događaja. Srpski korpus – ili tačnije preostali nacionalno svestan deo našeg naroda u toj državi (jer i oni koji za sebe tvrde da su „nacionalni“ Crnogorci zapravo su, kao što svi to dobro znamo, Srbi) – bio je prilično homogen i spreman da se bori za opstanak ali i neutralnost Crne Gore.
Od kada je Vučić kormilar Srbije, do danas (2025), sve navedeno se umnogome promenilo na našu štetu.
Oficijelni Beograd je varajući svoju javnost da je on navodno obmanut od strane EU, Prištini potpuno predao sever Kosova. Tamo je danas njena vlast jednako efikasna kao i u Peći ili Prizrenu, gde su Albanci još 1999. postali ogromna većina.
Republiku Srpsku je gurao putem avanturističke politike a njene vladajuće ali i opozicione elite – otvarajući im mogućnost da lično profitiraju – sve dublje uvlačio u svoje paklene lagume. Tako je RS došla do toga da podeljena i oslabljena, bez efikasne savezničke podrške i sopstvene srategije, doživi niz ozbiljnih udaraca koji su dodatno narušili njen pre 2006. godine već donekle razjeden dejtonski državni format.
Crna Gora je, dok je Vučić još bio najbolji drug sa Đukanovićem, umnogome uz bočnu asistenciju Beograda (koji je pasivizirao autentičan srpski otpor), uvučena u NATO 2017. godine. Posle je smenjen kartel majstor Milo, ali suštinski se mnogo toga nije promenilo. Pre se radilo o umanjivanju ekstremizma kako bi montenegrinski projekat bio konsolidovan, a ne o njegovom sistemskom osporavanju (makar i predstavnici Srba sada bili u vlasti CG jer oni su svedeni na Vučićeve eksponente).
Sve u svemu novu potvrdu dobila je formula iz 90-ih godina prošlog veka: „gde tzv. srpski radikali brane Srbe, njih više nema“. Ili, da ne preterujemo, makar srpski interesi bivaju suštinski devastirani. A Aleksandar Vučić sa svojom svitom nije ništa drugo nego stari radikal sa reformisanom prevarantskom pričom (to se odnosi na vrh SRS-a, gde je po dubini bilo sigurno nemalo časnih Srba, dok je u SNS-u i na nivou članstva stvar ipak gora, bez obzira što i tu sigurno ima i izuzetaka).
Posle sveta rečenog opskurni režim nam organizuje pompeznu vojnu paradu. Kao Srbija je regionalna sila. Kako da ne. Sve se ruši a Vučić bi da nas i dalje vara. To je i gore od onoga što je Milošević radio posle povlačenja naših snaga sa Kosova i Metohije 1999. godine. Lagao nas je da smo pobedili NATO, kao što je prethodno prodao Knin da bi spašavao sebe, ali makar za razliku od Vučića nije direktno odrađivao posao za agresora.
Većina Srba je s pravom Miloševića odbacila pošto je narod počeo do te mere da pravi ludim i plasira nam priču o slavnoj pobedi bez obzira na NATO okupaciju Kosova. Vučić nas tretira još mnogo gore a zlodela su mu veća. Da li ćemo to i dalje da trpimo? Ako hoćemo, ili ako dopustimo da ponovo sjaše Kurta a uzjaše Murta, onda je pitanje da li bolje i zaslužujemo. Pametnom dosta!
Dragomir Anđelković
