Kažu vesti pao je krov.
Greše, krov se srušio a pali smo svi mi i to ne tog dana, već odavno.
Već, punih 12. godina.
Pali smo posle naplatne rampe Doljevac, pali smo posle Ribnikara, pali smo posle Malog Orašja i Dubone, pali smo posle Jovanjice, Savamale, Helikoptera…
Pali smo i padamo kao društvo i kao narod.
Padamo a dno se ne nazire.
I ne treba da nas plaši jedan krov, i ne treba da nas plaši jedan tajni ugovor, i jedan izvođač sa tajnim ugovorom, puna ih je Srbija, prepuna.
Srbija koja je sklona padu.
Treba da nas plaše ljudi nahranjeni sa dva jajeta Tome Mone, treba da nas plaše ljudi koji podriguju jeftin parizer, koji upijaju sve ono što dolazi sa ružičastih i srećnih kanala, trebaju da nas plaše ljudi koji će pravdati sve one koji su odgovorni. Trebaju da nas plaše ljudi koji će i ovih dana reći da nisu krivi, oni koji su najviše krivi.
Oni svi koji su se odmah krenuli pravdati da nije ni rađena rekonstrukcija nadstrešnice, jer njih nije zanimalo da izvuku što više živih ljudi – samo tako kažu, njima je jedini prioritet i najveća svetinja – opstanak na vlasti.
Trebaju da nas plaše ljudi koji su zarad svoje lične promocije otvarali nezavršene objekte bez upotrebne dozvole.
Trebaju da nas plaše oni koji će i ovog puta prosipati krokodilske suze.
Oni koji se nameštaju pred uključenje kamera da bi izgledali tužni, zabrinuti i potreseni.
Isti onaj koji je na sam dan tragedije pričao o broju dobijenih glasova na izborima, a koji je pre neki dan otišao na groblje da se slika i da to sve objavi na instagram profilu ,,budućnostsrbije“.
Neverovatno!
Plašim se i sam sebe jer takve ljude više ne smatram ljudima.
Jer, da li se oni mogu zaista smatrati ljudima…?
A, ljudi koji su nastradali ispod novosadske nadstrešnice će biti samo vest za jedan dan, poput Jovanjice, Mladenovca, Savamale, Krušika, Banjske, Ribnikara, Doljevca, Helikoptera i previše je tih i…
Ivan Milanović
