Sedmi pečat 
Radujmo se, ali sa oprezom.
Studentski protest kao da je ljudima vratio nadu da u ovoj zemlji još uvek nije sve propalo. Otrovnu žabokrečinu srpske političke scene, bar privremeno, sklonila su sa horizonta naše svakodnevice nova, neukaljana lica mladih ljudi, njihov jasan i odmeren rečnik i razumno ali odlučno postupanje. Oni traže pravdu, istinu, odgovornost, iskrenost, poštovanje zakona i uređenije društvo. Nezadovoljni su i to umeju da iskažu i artikulišu, pribrano i svima razumljivo. Sve suprotno od onoga na šta smo se navikli u društvu umornom od istorije i prožetom velikim trvenjima i političkim isključivostima.
Ko su zapravo ti odrasli a mladi ljudi, koje često, možda previše patetično, zovemo “naša deca”, kao da je reč o osnovcima a ne o punoletnim građanima, kadrim i ovlašćenim da ispunjavaju sve ljudske i građanske obaveze?
To je pretežno ona većinska a tiha studentska populacija koja se inače previše ne ističe svojim aktivizmom u političkim strankama ili nvo sektoru, koju ne finansiraju ni vlast ni opozicija ali ni Soroševa Kominterna ni nemački štiftunzi. Rečju, studentarija, iz svih delova Srbije, Republike Srpske, Crne Gore i drugih krajeva. Budući stožerni deo društva.
Ona se inače teško budi kao kolektiv, grupno je uglavnom inertna kada je reč o vaninstitucionalnom bavljenju politikom, ali kada je događaji probude i pobude, kao 1968, 1991, 1996, 2000 i 2019. onda to znači da je kriza u društvu velika i da je sistem na ivici kolapsa zbog unutrašnjih napetosti i mogućih većih sukoba.
Deluje na prvi pogled da studente na kraju uvek neko smiri ili prevari, ili nadmudri, ili ih korumpira uključivanjem u politiku ili u društveni aktivizam, ali dublja analiza nam pokazuje da studentske pobune i protesti zaista prodrmaju i mobilišu društvo tako da počne ozbiljnije da rešava neke probleme, oni su katalizator promena i prodor zdravog razuma i dobrih namera u mračne lagume dnevne politike.
Danas im veći deo Srbije sa optimizmom pruža podršku i gaji nadu da studenti mogu da reše sve one brojne, nagomilane traume i izazove pod čijim teretom država već predugo posrće. Kao i obično u takvim okolnostima, probudi se vera u veliki pozitivni preokret, traže se i često na brzinu pronalaze novi “mladi lideri” koji će svojom mladalačkom energijom i neukaljanim obrazom da preseku Gordijev čvor naših neprilika i povedu zajednicu u svetliju budućnost. Tako misle i priželjkuju mnogi.
Nažalost, to se neće desiti na takav način. Studentski protesti su obično kratkog daha, slabe unutrašnje kohezije i nakon početnog entuzijazma, skloni su podelama i atomizaciji. Liderstvo najčešće preuzmu najambiciozniji a ne najkvalitetniji, baš kao i u većini javnih politika. Iskustvo nas uči da su lideri ranijih studentskih protesta uglavnom postajali nešto sasvim drugo u odnosu na ono kako su izgledali posmatračima u svojim ranim radovima i prvim koracima. Naglo stečena politička i opšta popularnost, pristojne mlade ljude pretvara u preambiciozne i gramzive lupeže mnogo brže nego bilo koja druga aktivnost. U vatri politike većina se istopi i sagori u sramoti znatno više nego što očvrsne i prekali se vrlinom. To smo već mnogo puta videli.
Osim toga, u Srbiji, zemlji svakojakih čuda i podvala, sve proteste, pa i studentske, prati još jedan fenomen. Čim neki takav poduhvat iole zaživi, privuče pažnju i zadobije popularnost, na njega poput roja proždrljivih skakavaca slete patuljaste političke stranke, anarholiberani aktivisti, strani agenti od uticaja oličeni u drugosrbijanskom nevladinom sektoru i druge slične krvopije koje žele da profitiraju na tuđoj popularnosti i da je politički usmaravaju i kontrolišu.
U toj raboti marljivo im pomažu dve “opozicione” televizije koje pomenute parazite i uzurpatore promovišu u svojim prenosima sa događaja, u jutarnjim i drugim informativnim programima i monohromatskim debatnim emisijama.
U onoj meri u kojoj preplašena i nasilju sklona vlast pokušava da ih uguši i tako se spase od suštinske odgovornosti za tragediju u Novom Sadu i druga nepočinstva, u sličnoj meri i prozapadni mediji pokušavaju da proteste trikovima i manipulacijama oboje u proevropske, građanističke, džender, vouk i sve druge boje, osim u nacionalno odgovorne i patriotske, što ovi trenutno aktuelni, bez sumnje u suštini jesu. I vlast i prozapadni mediji u nekim stvarima imaju zajednički interes u ovom trenutku, a to je da ne dozvole da se preko spontanog studentskog bunta čuje i oseti pretežno raspoloženje naroda u Srbiji. Ono je već sada u natpolovičnoj meri evroskeptično, a u mnogo većoj meri i od te zainteresovano za odbranu Kosova i Metohije u sastavu Srbije, zaštitu Republike Srpske, bliže veze sa Rusijom i Briksom i borbu za kakvu-takvu ekonomsku resuverenizaciju Srbije. Nevoljno je to savezništvo režima i prozapadnih političkih i medijskih struktura ali je za obe strane nužno i korisno.
Svakakva se, dakle, ala i vrana strmoglavila na pobunjene studente, ali to ne treba da obeshrabri ni njih koji se pošteno i srčano bore protiv dva protivnika, a ni nas koji ih u toj borbi podržavamo. Na njima je da učine koliko mogu da postanu akušeri pri porođaju novog društvenog optimizma i oslonac za obnovu posustale snage i samopouzdanja naše klonule zajednice. Snaga studenata je u poverenju koje uživaju i u njihovoj moći da pošalju poruku narodu da je vreme za buđenje, da postoje potencijali i vrline i u generaciji koja je sad u punoj snazi a naročito u onoj koja polako stupa na veliku scenu i koja će uskoro biti kadra da preuzme i mnogo veću odgovornost od one koju sada ima.
Studenti trenutno ne mogu da urade posao svojih očeva i starije braće, njihovo zlatno vreme i povoljne okolnosti tek dolaze. Ne bi bilo fer to od njih ni očekivati ni zahtevati. Oni su tu da budu iskra, pesma budilica, ružoprsta zora posle višedecenijske hladne istorijske noći, osnov za optimizam i podsticaj da se probudimo i hrabrije borimo za napredak u svim oblastima. Kada protesti protiv vlasti protekom vremena budu izgubili snagu, barjak slobode i preporoda koji su ti mladi i odvažni ljudi podigli iz prašine, mora da pređe u ruke celog naroda.
To se neće desiti lako i bez borbe, ali je uspeh možda bliži nego što je ikada bio u poslednjim decenijama.
Zato se unapred i radujemo, ali sa oprezom.
Vladan Vukosavljević
