Sa Evropom je završeno.
Poslednje izjave američkih, ruskih i evropskih zvaničnika kao i događaji koji se odvijaju pred našim očima otvoreno šalju baš takvu poruku.
Prvi zamenik stalnog predstavnika Rusije pri UN Dmitrij Poljanski rekao je da je Evropa izgubila ključnu ulogu u rešavanju ukrajinskog sukoba i dodao da je sada uloga Evrope da “stoji u ćošku i gleda”.
“Evropa je izgubila svoju centralnu ulogu oštetivši svoju ekonomiju, odbacivši jeftine ruske energetske resurse i ograničivši svoj politički uticaj nasuprot onome što rade SAD”, naveo je Poljanski.
Puno oštriji i u svom stilu bio je Dimitrij Medvedev sa opisom snage i važnosti evropskog političkog bloka.
“Frigidna usedela Evropa je poludela od ljubomore i besa. Nije upozorena na razgovor Putin–Tramp niti konsultovana o njegovom sadržaju ili kasnijim izjavama. To pokazuje njenu pravu ulogu u svetu i njenoj šansi da uhvati muža”, napisao je Medvedev na Iksu.
Kako je dodao, “to nije ništa što je iznenađujuće, jer je njeno vreme prošlo”.
“Slaba je, ružna i beskorisna”, zaključio je Medvedev.
Reči nije štedeo ni Viktor Orban pa je objasnio da je Evropa na silaznoj putanji. Nekada je Evropa bila najveća ekonomija na svetu a sada je tek treća, budućnost nije u Evropi već u regionima koji se ubrzano razvijaju, uključujući Blisti istok, centralnu Aiju i Kinu, naveo je Orban.
Šef Pentagona Pit Hegset najavio je novu fazu u sferi bezbednosnih odnosa između Vašingtona i Brisela. Evropa će morati da preuzme da brine o sebi dok će SAD strateški da se orijentišu na Kinu. U toj relaciji postavlja se čak i pitanje opstanka i budućeg ustrojstva Nato pakta.
“SAD neće više trpeti neuravnotežen odnos koji podstiče zavisnost. Od sada će naš prioritet biti da Evropa preuzme odgovornost za sopstvenu bezbednost”, izjavio je šef Pentagona.
“Prioritet SAD je odvraćanje Kine od rata na Pafiku” i na to moraju da se preusmere ograničeni resursi Vašingtona, dodao je Hegset.
Zvaničnici SAD dalje najavljuju i da će Evropa morati da podnese najveći teret budućeg naoružavanja i izdržavanja Ukrajine.
Sa druge strane evropski (EU) zvaničnici negoduju, insistiraju da trajni mir u Ukrajini nije moguć bez uvažavanja političkog subjekta Evropske unije i traže svoje mesto za stolom. Mesto za stolom mora da se zasluži, poručio je ponovo Orban, podsećajući još jednom evropske zvaničnike na prisustvo drugačijeg mišljenja među političkim liderima pojedinih zemalja članica ali i na realno stanje sopstvene snage i (ne)moći.
Problem Evropske unije i njene težine u razmerama međunarodnih odnosa velikih sila leži upravo u samom korenu njenog nastanka. Umesto stvaranja nacije koja će posle stvoriti mehanizam države unitarnog, federalnog ili konfederalnog uređenja u projektu stvaranja Evropske zajednice pošlo se obrnutim redosledom. Umesto nacije stvorena je jedna multilateralna međunarodna organizacija sa svojim pravilima, procedurama i administrativnim aparatom.
Decenije kasnije će pokazati da Evropska unija kao naslednik tadašnje organizacije za ugalj i čelik nije ništa više nego upravo to, jedna kruta organizacija, birokratski aparat, administrativni kolektiv sa gomilom procedura, pravila, činovnika i zajedničkim tržišnim i viznim režimom kao vrhuncem svog dugog integracionog procesa.
Umesto od političkog koje je nadređeno ekonomskom krenulo se upravo suprotno. Umesto nacije stvoreno je tržište. Umesto nacionalnog interesa stvoreni su ekonomski trgovački interesi. Umesto kulture i istinskog osećaja pripadnosti stvorena je imaginacija nekog nazovi evropskog identiteta.
Ne postojanje jedinstvene evropske nacije onemogućava dalje formulisanje jedinstvenog evropskog nacionalnog interesa, stvaranje države odnosno države imperije kao i jedinstvene oružane sile i dalje vršenje funkcije odbrane i projektovanja moći, kao i osvajanje i odbrana prostora.
Drugačije nije ni moglo ako uzmemo da je arhitekta novog (kvazi)integracionog evropskog procesa bio u Vašingtonu. Ne treba podsticati konkurenciju a saveznici su dobri samo ako su bezopasni i do kraja poslušni. Evropa je danas samo jedan geografski prostor na kome se nalazi desetine različitih naroda, veroispovesti kultura i nacionalnih identiteta. Lepa je za obilazak, slikanje, uspomene i istorijske udžbenike. Ona kao takva ne predstavlja ozbiljan i jedinstveni politički entitet.
Umesto toga, sa druge strane istorijska praksa nas uči da su svi veliki državni projekti koji obuhvataju ogroman geografski prostor a koji će kasnije prerasti u efikasne države imperije krenuli od izgradnje jedinstvene (nad)nacije kao i državnog mehanizma koji će čitavu populaciju različitih naroda, rasa i veroispovesti na velikom geografskom prostoru da obuhvati i integriše. Primeri SAD, Rusije, Kine danas, ali i imperijalne Francuske i Velike Britanije u prethodnom periodu ovo nesumnjivo dokazuju.
Ne postojanje nacije onemogućava ljudima na širem geografskom prostoru da se u svojim mislima i percepciji sveta povežu na jednom znatno bližem i više srodnom nivou i da se smatraju sunarodnicima i članovima istog nacionalnog kolektiva. Odsustvo jedinstvene nacije ili nadnacije na geografskom području Evrope čini nemogućim i dalje formulisanje jedinstvenog nacionalnog interesa odnosno interesa koji bi potpuno obuhvatio celokupnu populaciju na tlu Evrope ili bar onoga što se danas zove Evropska unija.
Ukoliko nema jedinstvene nacije ne može biti reči ni o spremnosti na žrtvu ljudi koji bi tu naciju potencijalno činili zarad ma kojih ciljeva. Veliki broj različitih posebnih naroda na evropskom tlu danas ne mogu se poistovetiti jedni sa drugima i razviti osećaj solidarnosti kao što to mogu uraditi različiti narodi koji se nalaze u okviru kompaktnih integralnih procesa prethodno pomenutih država imperija.
To dalje čini nemogućim stvaranje države od strane istih tih ljudi koji na datom području žive. Nemanje države onemogućava i dalje stvaranje državnog aparata a pre svega jedinstvenu oružanu silu sa centralnom vojnom komandom.
Uprkos svemu onome što su pokušali da nam nametnu kroz svoje smišljene i sa umišljajem plasirane narative, evropske kolonijalne sile su u prošlosti otkrivale i osvajale nova područja pomoću brutalne oružane sile a ne pravilima i kulturom. Veliki tehnološki napredak i vojna moć, kao i namera da se ta moć stalno upotrebljava, bili su dominantni činilac u širenju poseda evropskih imperija u periodu kolonijalne ekspanzije ali i na terenu evropskog kontinenta među evropskim narodima.
Usled ovih prednosti evropske države su nametnule svoje prisustvo domorodačkim narodima na stranim neevropskim posedima kao i drugim manjim evropskim narodima na području današnje Evrope. Uticaj i mogućnost ekonomske i svake druge eksplatacije koji su nametnuli je ostao i dugo nakon što su one fizički napustile okupirana područja. Sve to su postigle pomoću gole oružane sile a kultura, diplomatija i pravni poredak su samo bili njena produžena ruka. Nema takve moći kao tvrde moći. Gvožđe i krv a ne institucije.
Tako su nekada evropske sile mogle sa slabijima od sebe. Međutim, u sudaru sa istinskim velikim silama koje oblikuju život na planeti kakav poznajemo danas Evropa je jedan geopolitički patuljak. Prostor nad kojim efektivno upravlja je mali u poređenju sa ogromnim prostranstvima SAD, Kine i Rusije. Neodostatak jedinstvene oružane sile i nacionalne svesti čini nemogućim dalju projekciju moći, kao i osvajanje i odbranu prostora.
Veliki geografski prostor omogućava onome koji njime upravlja da koristi njegove resurse koji su po teoriji verovatnoće više koncentrisani na datom području nego na nekom manjem, tu leže i veće šanse za ekonomski razvoj. Širina geografskog prostora daje i veće strateške mogućnosti za odbranu i implementaciju politike suvereniteta i slobode. Trampove najave za Grenland, Kanadu i druge prostore samo simbolički potvrđuju sve ovo. U Evropi nema sirovina i energenata u poređenju sa Istokom Evroazije ali i SAD. Mineralna bogatstva u Ukrajini će biti van njenog domašaja i pripašće Rusiji i u manjem delu možda Vašingtonu.
Sa druge strane Evropa ne može više po sopstvenom nahođenju ni da nameće pravila igre teritorijama koje je prethodno vekovima eksploatisala i držala pod kontrolom. Svet se promenio a nekadašnje zemlje pod kolonijalnom upravom danas su težak plen sa ogromnim populacijama i na većem stepenu razvoja ali i stanja svesti. Glad Evrope za prirodnim bogatstvima i resursima je velika a ona nema načina ni mehanizama da je utoli.
Evropa se danas nalazi u položaju sličnom iz perioda Drugog svetskog rata. Sa jedne strane Rusija i njena ratna operacija u Ukrajini kao odgovor na sve poteze koji je prethodno povlačio zapadni politički faktor, sa druge strane Sjedinjene Američke Države koji navode da sav budući teret pomoći Ukrajini u ratu treba da podnese upravo Evropa, uz to SAD otvoreno prete i carinskim ratom svojim podređenim saveznicima u Briselu.
U najavljenim pregovorima o Ukrajini i raspodeli novih interesnih sfera u svetu ne samo da se kao učesnik ne spominje Ukrajina nego ni Evropa. Evropski zvaničnici negoduju ali dva geopolitička džina za to ne haju. Evropa jednostavno nema šta da ponudi u relacijama istinske međunarodne moći i uticaja. Događaji sve više podsećaju na teška vremena iz kojih je nakon rata i razaranja Evropa izašla porobljena sa iscrtanim blokovima i okupacionim zonama. Stil je drugačiji ali se pravac delovanja podudara. Istorija se ne ponavlja ali se rimuje.
Opisujući svoj podređeni položaj na Jalti između dveju najvećih geopolitičkih sila tog doba, Vinston Čerčil je rekao kako se zatekao između ruskog medveda sa raširenim šapama i američkog bizona, a između njih je sedeo mali jadni engleski magarac koji je jedini znao pravi put kući, tako je bar verovao britanski ratni premijer.
Evropska unija danas je u sličnoj situaciji, između dve velike sile. Metafora sa magarcem je sasvim na mestu jer ona tegli i nosi, ona ima gazdu, simpatična je i bezopasna, ne diže svoju glavu, ljudi joj se smeškaju i hoće da se slikaju sa njom onako turistički. Ali ona ne zna pravi put kući, nema ni velikog lidera ni odlučnost za ratna vremena, a izgleda da nije ni za stolom. A ko nije za stolom on je na stolu.
Nikola Ćosović, diplomirani pravnik
