Oni kao hoće da nas prime a mi se kao pravimo da imamo šanse da uđemo. E tako bi ukratko izgledao opis međusobnih odnosa u okviru procesa integracija Srbije u EU.
Između EU i Srbije vlada odnos organizovanog i dogovorenog laganja. Ovakvo stanje traje već dugo, možda i od samog početka EU integracija, a obe strane ćute i nastavljaju dalje sa dogovorenom predstavom. Svako igra svoju ulogu.
Sam proces EU integracija za Srbiju je mrtvo slovo na papiru. U kom stadijumu se čitav proces nalazi više niko ni ne zna, osim da stoji u mestu. Birokratski termini se smenjuju kao na traci i kao da treba da daju neki lažni siglan da je u toku neki novi zamah proširenja. Poglavlja, klasteri, mape puta, procesi raznorazni sa imenima gradova u kojima su se održavali diplomatski sastanci, i tako redom.
Samo pominjanje nekih novih momenata sa novim šansama i novim bodrenjima država kandidata u integracionom procesu govori da nešto debelo ne valja jer da je sve u redu sa samim procesom pridruživanja od početka ne bi se pričalo stalno o nekim novim okvirima, talasima, prozorima i šansama za pristupanje EU organizaciji.
Kada je reč o samom članstvu neke države u EU imamo dve vrste uslova. Prvi su čisto politički, drugi se tiču funkcionisanja Unije kao organizacije i usklađivanja sa njenim mehanizmima političkog, pravnog i ekonomskog sistema.
Da odmah neke stvari razjasnimo. Prvi imaju prednost i oni su ključni. Politici je sve podređeno pa i kriterijumi ispunjavanja standarda iz oblasti pravosuđa, medija, poljoprivrede, poreske politike, saobraćaja ili zaštite životne sredine.
Politički uslovi diktiraju suštinu i krajnji cilj EU integracionog procesa, dok uslovi vezani za ispunjenje standarda služe da se država kandidat što je više moguće uklopi u sistem u koji treba da uđe, a što je naročito važno sa aspekta privrednih odnosa, kapitala, transporta i kvalitetnije eksplatacije resursa u celokupnom sistemu sa novom državom članicom.
Na samom putu integracija potencijalne države članice moguće je praviti kompromise sa standardima a sve kao posledica beskompromisnog usklađivanja sa politikom. Međutim, moguće je i učiniti ih težim za ispunjenje i pooštriti, opet ukoliko politika tako nalaže. Politika odlučuje šta, standardi će odlučiti kako. Standardi imaju sopstvena pravila ali nemaju sopstvenu logiku, da se malo dotaknemo teorija o ratu. U ovom slučaju standardi EU integracija su sredstvo za ostvarivanje političkih ciljeva EU, odnosno država članica i zapadnog političkog faktora.
Koji se dakle glavni politički uslovi stavljaju pred Srbiju danas? Priznavanje Kosova i Metohije kao nezavisne države u onom obimu i na način koji zemlje članice EU smatraju za dovoljne. Uz to imamo i zahteve za uvođenje sankcija Ruskoj Federaciji koje podrazumevaju potpun i trajan prekid političkih i ekonomskih odnosa sa nama prijateljskom zemljom. Oba uslova su gotovo nemoguća i znače stavljanje omče oko vrata našoj zemlji.
Nekada se proces dogovorenog laganja odigravao i kroz priču odnosno ćutanje o pitanju KiM i uticaja koje će ono imati na sam proces integracija. Danas smo napredovali, ili nazadovali, više niko iz Brisela ni ne krije svoje namere i javno poručuju da se Kosovo i Metohija mora priznati kao nezavisna država. Uz to smo u okviru geopolitičkih zaoštravanja i neviđenog rata koji se vodi u Ukrajini dobili i zahteve za uvođenje neprijateljskih sankcija prema nama prijateljskoj zemlji.
Sa jedne strane priznavanje nelegalne secesije dela sopstvene teritorije uz sve negativne posledice koje takva jedna odluka može da stvori u budućnosti za narod i državu. Sa druge strane, u očima zapadnih centara moći možda i još značajniji ustupak, a to je potpun prekid saradnje sa Ruskom Federacijom. Jer na KiM su nam ruke vezane, dok se uvođenju sankcija Rusiji još opiremo i faktički radimo po svom u tesnom prostoru za manevar koji nam je kao državi dat. Ovde se ne završava priča sa Rusijom budući da bu prekid svih ekonomskih i političkih aktivnosti moralo da prati i prihvatanje celokupnog zapadnog narativa o Rusiji i ukrajinskom ratu i njegovo spuštanje među narod putem medijskog i administrativnog aparata. Jako važna stvar u strateškoj borbi zapadnih zemalja za okupaciju svesti u Srba.
Ako je ispunjenje ovih uslova već nemoguće po Srbiju, zašto srpsko državno rukovodstvo samo ne odustane od daljih pregovora o članstvu ili zvanično zatraži neku novu formu saradnje sa EU kao organizacijom?
Budući da je ekonomska integracija između Srbije i zemalja EU i njenih institucija na izuzetno visokom nivou ovako nešto se nameće kao sasvim racionalna alternativa. Ekonomska i politička prisutnost i dominacija EU i zapadnog kapitala u zemlji, politička razlikovanja na određenim pitanjima, Srbija da ne ljulja regionalni brod i sopstvenu poziciju oko stvari za koje je zainteresovana. EU ostaje kao dominantan ekonomski i politički faktor u zemlji, Srbija je poslušna i kooperativna, nema nastavka farse oko integracija u koje već odavno niko ne veruje i postaje čak neprijatno i jednima i drugima. Vuk sit a ovce na broju.
Stvari ipak nisu tako jednostavne. Političko rukovodstvo Srbije, iako svesno da od dosadašnjeg odnosa EU integracija suštinski nema ništa, ne sme javno da predloži drugačiji vid partnerstva i saradnje, niti da raskine postojeći, jer bi to predstavljalo javno odricanje od dosadašnjeg modela odnosa i svojevrstan politički šamar Evropskoj uniji i zapadnom bloku. U sadašnjim međunarodnim okolnostima, to nije nešto preko čega bi zemlje kolektivnog zapada prešle tek tako, a naše državno rukovodstvo ne želi da vidi potencijalne posledice.
Imajući u vidu da je Srbija okružena zemljama NATO pakta, uz neprijateljsko i agresivno raspoloženje političkih elita nekih susednih država i naroda, kao i ekonomski deo celokupne jednačine, lepeza mogućih odgovora je prilično široka. Ne treba sumnjati da bi udarci zapadnih činilaca bili snažni i bez obzira. Ako neko sumnja neka pogleda šta se upravo dešava u Gruziji, ili neka se priseti devedesetih godina.
Sa druge strane EU i najmoćnije zemlje članice ne žele da se prekinu sadašnji model integracija sa Srbijom jer time puno gube a skoro ništa ne dobijaju. Sam proces integracija omogućava stalno ispostavljanje novih političkih, ekonomskih i drugih uslova prema Srbiji a koji zadiru duboko u unutrašnju i spoljnu politiku zemlje i njene nacionalne interese, a koji su opet suprotstavljeni geopolitičkim interesima zapadnih zemalja. Kroz sam proces se istovremeno cementira položaj zemlje u sferi zapadnog uticaja i to kako u očima domaćeg stanovništa tako i na međunarodnom planu. Sve ovo je i te kako korisno i učinkovito sa aspekta zapadnih zemalja i njihovih interesa.
Kroz integracioni proces sa Srbijom EU zadržava i mogućnost stalnog i aktivnog uticaja na unutrašnje političke prilike i odnose između političkih snaga u zemlji. Tu je uvek opcija zloupotrebe famoznih standarda kroz proizvoljno tumačenje njihovih ispunjenosti i optuživanje sadašnje ili neke buduće vlasti u Srbiji da je ona direktan krivac za loše stanje i da je baš to ono što koči EU put koji je na dohvat ruke. Time se direktno pokušava pomoći drugim političkim opcijama, konkretno prozapadnoj opoziciji, koje zapadni činioci podržavaju a sa kojima imaju znatno više zajedničkog jezika.
Evropska unija sve ovo ne radi samo sa Srbijom. Zemlje zapadnog političkog bloka koriste EU integracioni proces za postizanje svojih geopolitičkih ciljeva i uticaj na unutrašnju političku situaciju zemalja kandidata. Ovakvo ponašanje ne treba da čudi.
Nekoliko meseci nakon početka rata u Ukrajini EU je Ukrajini i Moldaviji dodelila statuse kandidata za članstvo. Dve godine kasnije otvorila je početak pregovora sa obe zemlje iako tu nema ni govora o ispunjavanju standarda a na teritoriji tih zemalja se nalaze oružane snage Ruske Federacije. U Ukrajini bukti rat, u Moldaviji ga možda bude. Sve to kako bi se poslala poruka Moskvi da EU priznaje teritorijalnu celovitost ovih zemalja, a naročito Ukrajine. Ništa drugo nego podizanje uloga u odmeravanju snaga sa Rusijom. Putin nije previše zabrinut. Evropski komesari? Koliko divizija oni imaju?
U igri dogovorenog laganja postoji i treći subjekt a to je srpski narod. Poučen traumatičnim iskustvima iz devedesetih godina, kao i rušilačkim i agresivnim ponašanjem zemalja kolektivnog zapada širom zemaljske kugle, on opravdano strahuje od otvorene konfrontacija pa čak i neugodnosti u odnosima sa zapadnim zemljama. Nigde ti odnosi nisu vidljiviji i bliži nego u procesu EU integracija.
Setimo se samo parlamentarnih izbora iz 2008.godine, koji su se održali u apsolutno vanrednim okolnostima jednostrano proglašene secesije Kosova i Metohije. U gotovo referendumskoj atmosferi pobednik izbora bila je tzv. proevropska koalicija okupljena oko Borisa Tadića i Demokratske stranke. Slogan je bio ,, Za evropsku Srbiju” uz prateće poruke ,,I Kosovo i Evropa”. Koliko je slogan aktuelan toliko godina kasnije vidimo sami. Narod je tada okrenuo leđa zvaničnoj Koštuničinoj ponudi o napuštanju EU integracija i konceptu političke neutralnosti. U isto vreme velika i jaka Srpska radikalna stranke je u centar svoje kampanje stavila životna i ekonomska pitanja, uz veliki trud da se predstavi kao stranka koju će i zemlje EU prihvatiti ukoliko se nađe u poziciji da formira vlast. Naposredno nakon završetka izbora došlo je i do raskola u SRS i stvaranje SNS od strane Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića. Tikva je i formalno pukla baš oko davanja podrške za Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU koji je tada bio spreman za potpisivanje.
Isto tako i danas, kada bi zvanično naše državno rukovodstvo formalno proglasilo prekid EU integracije ili na svoju ruku zaoštrilo političke odnose, suočilo bi se sa velikim odlivom podrške među narodom, ne zato što najveći deo naroda smatra da je realno da uđemo u tu organizaciju, ili zbog simpatija prema njoj, već usled straha od odmazde zemalja kolektivnog zapada. Svaka loša komunikacija na toj liniji sa zapadnim zemljama može da stvori problem unutar srpskog biračkog tela za najveću vladajuću stranku.
Istraživanja javnog mnjenja pokazuju raspoloženje i emocije ali glasanje na izborima pokazuje razum i zabrinutost. Ono što narod možda ne zna ni sam sebi da objasni na dubinskom intelektualnom nivou izgleda da oseća makar na instiktivnom, u strahu su velike oči.
Do promene forme ili raskida odnosa između EU i Srbije može doći samo na inicijativu moćnijeg političkog subjekta. To se neće desiti ni sada a ni u bliskoj budućnosti.
Percepcija o nečijoj moći jeste moć sama po sebi. Zemlje zapadnog sveta će i dalje držati priču o članstvu u EU kao nečemu što je aktivno, živo i realno a sve kao dokaz trajnog opredeljenja naše zemlje da bude u okviru zapadnog političkog bloka. Srbija sa druge strane prihvata nametnutu igru i nastavlja da kupuje vreme i mir u sve turbulentnijem i opasnijem geopolitičkom okruženju u kojem se nalazi.
U ovom organizovanom i dogovorenom procesu međusobnog laganja obe strane učestvuju iz svojih motiva. EU zato što hoće, Srbija zato što mora. Ništa neobično u međunarodnim odnosima. Ni laganje ni moranje.
Farsa u vidu EU integracija i šansi Srbije za članstvo će trajati još, pre svega kao jedna pi ar marketinška geopolitička forma koja mora da postoji dok suštinski od samog procesa integracija Srbije u EU nema ništa. Trenutna geopolitička dešavanja i postavljanje nemogućih političkih uslova prema Srbiji neće doneti otvorene preseke na toj vezi.
Nikola Ćosović, diplomirani pravnik
