Dok Beogradom maršira vojna parada i predsednik dodeljuje odlikovanja, jedan mladić je uhapšen samo zato što je stao na protest pokrenut od strane studenata. Doveden je okovan na sahranu svog oca – ne zbog nasilja, već zato što je drugačije mislio.
Njegovi lanci nisu samo metalni, nisu samo fizički – oni su simbol svih lanaca koje nosimo u ovoj državi: straha, birokratije, nepravde, cenzure i nemoći pred moći koja odlučuje ko sme, a ko ne sme da govori.
Uporedite te lance na njegovim nogama sa lancima na kojima smo svi mi. Svaki papir, svaka kazna, svaka tišina pred nepravdom – to su naši lanci.
Dok se tapše po ramenima i dodeljuju medalje, obični ljudi plaćaju cenu za hrabrost da se usude da misle i deluju drugačije. Njegova lična nepravda postaje ogledalo društva: kada jedan čovek trpi zbog istine, svi smo pogođeni.
Svečanost parade i ceremonija odlikovanja s jedne strane, represija i okovi sa druge – kontrast ne može biti očigledniji. Dok tenkovi marširaju i kamera hvata svaki pokret, obični ljudi osećaju težinu lanaca koje nemaju kome da skinu.
I dok država pokazuje moć i veličinu, ostaje pitanje: Koliko još ljudi mora da nosi svoje lance da bi predstava moći trajala?
dr Svetlana Cvijanović
