Na javnoj česmi u naselju Matija Huđi u Sremskoj Mitrovici osvanula je mermerna ploča. Ne, nije ploča sa zahvalnošću donatoru vode, nije ni sećanje na lokalnog lekara, učitelja, majku sa troje dece. To je spomenik mladiću – dobrovoljcu jedinice „Vukovi sa Drine“, sa ugraviranom puškom i amblemom vojske obeležene presudama za ratne zločine, uključujući genocid.
Ne zna se tačno ko je inicirao upis „zahvalni Mitrovčani“, ali se zna da ih niko nije pitao.
U komentarima ispod objava u medijima vodi se rasprava: „Bio je dete, dobrovoljac, pošao srcem.“ „Zašto sada neko kopa po prošlosti?“ „Nije on kriv.“ Možda je sve to tačno, ali ovo nije pitanje pojedinca. Ovo je pitanje simbola. I poruke.
A poruka je jasna: rat kao ponos, oružje kao vrednost, „srpska zemlja“ kao večiti san – bez obzira na žrtve, granice i istinu.
Simboli nisu nevini, naročito kad ih postavlja država, podržava Crkva i otkriva ih javno – uz hor, parastos i zastave. Ova spomen-ploča nije čin pijeteta, već deo šire i sistemske politike poricanja i normalizacije nasilja. Nije ni česma izabrana slučajno – voda ulazi u domove, svakodnevno, nevidljivo, a s njom sada i poruka da je puška iznad pamćenja, a ideologija iznad pravde.
U ovom ritualu zaborava učestvuje i ono što najviše boli – tišina. Gradonačelnik Sremske Mitrovice, Branislav Nedimović, bivši ministar u republičkoj vlasti, ćuti. Njegova tišina je utegnuta, politički odmerena, ali glasna. Ne oglašava se kad se javni prostor pretvara u ideološko bojno polje. Ne reaguje kad se simbol genocidne vojske ugravira u kamen na mestu gde se deca igraju. Ne pita – da li je ovakav spomenik vredan česme, ili samo jednog izbornog poena više?
Njegovo ćutanje je tako poznato u ovom kraju. Već viđeno. Tiho, operativno, sa osmehom. Baš onako kako se pakuje budućnost – u oblande normalnosti. U međuvremenu, sestra Cecilija – katolička monahinja, bivša profesorka muzičke škole u našem gradu – odlazi na koncert Marka Perkovića Tompsona. Istog onog čije pesme pozivaju na mržnju, nose ustaški pozdrav, i veličaju zločine nad Srbima. I ona ćuti. Ćuti harfom. Ćuti hodom. Ćuti licem koje mnogi još pamte kao blago i uzvišeno.
Ćute političari. Ćute časne. Ćute svi koji znaju da bi reč bila skupa – jer bi razotkrila šta ne sme da se kaže.
A reći treba: jedinica „Vukovi sa Drine“ učestvovala je u operacijama na području Zvornika, Vlasenice, Srebrenice. Iza njih nisu ostale samo pesme i mitovi, već masovne grobnice, logori, tišina sela u kojima se više niko nije vratio. Na javnoj česmi ne piše ništa o tome. Samo „borac“. Samo „naši“.
Zato ova kolumna nije protiv jednog momka. Ona je protiv sistema koji postavlja simbole, a nikad ne postavi pitanje.
Jer ako ćutimo dok se na česmu ugravira oružje, ako tapšemo dok časne sestre odlaze na koncert mržnje, ako ćutimo dok gradonačelnik ćuti – onda ta voda nije više osveženje. Onda je to voda koja pere savest.
I kada budemo sledeći put natočili čašu na toj česmi, možda bi trebalo da zastanemo. I da se zapitamo – ne da li je voda čista, već da li smo mi.
Dr Svetlana Cvijanović
