Aleksandar Vučić je u Nišu okupio iznenađujuće veliki broj ljudi. Svi oni koji papagajski ponavljaju da je pitanje dana kada će vlast kolabirati, svi oni koji se već spremaju da jure naprednjake po ulicama, svi oni koji ulažu svoju ušteđevinu u proizvodnju jaja, katrana i perja neka ponove još jednom -Aleksandar Vučić je u Nišu okupio iznenađajuće veliki broj ljudi! Još nije gotov, još nije gotovo, ne dobija se vlast na gotovo, ne budite gotovani i čuvajte svoju gotovinu, trebaće vam.

Kontra-argumenti da naprednjaci koriste sve mehanizme pritiska, da zloupotrebljavaju državne institucije, da potplaćuju, ucenjuju, manipulišu, sve je to nesporno. Ali, da je gotovo ili da se stekao utisak da je gotovo (ne)ljudi koji po dubini sprovode teror i po spiskovima dovode ljude na unapred određenu lokaciju otkazivali bi poslušnost, autobusi bi bili poluprazni ili bi usput fingirali neki kvar na motoru ili navigaciji, sve samo da sabotažom sebi obezbede koliko toliko uverljivo opravdanje kod onih koji će već sutra odlučivati o njihovoj sudbini. Takođe, oni čije su duše/glasovi na rasprodaji već trinaest godina, već sada bi svoj proizvod privremeno povukli sa tržišta dok se to mefisto tržište ne smiri, ne stabilizuje i dok se jasno ne vidi ko drži nož i pogaču, ko može jednom rukom baciti mrvice te pogače gladnoj raji ili, a drugom poseći glave koje su se prevremeno podigle.

Vučić više nije strana spremna na pregovore i popuštanja. Ulogu koju igra skoro deceniju i po jeste uloga pater familias-a, čvrstorukaša, nepokolebljivog mesije koji je spreman i na ultimativnu žrtvu radi boljitka Srbije i srpskog naroda. Forsiranje ove uloge po zadatku su preuzeli režimski mediji, epigoni i lakeji, uži i širi prsten saradnika da bi ta predstava za šire narodne slojeve bila što uverljivija i ubedljivija. Jednom delu Srbije sve to izgleda smešno, preterano, neumesno, šokantno. Spoiler alert – taj deo je manjina u Srbiji. Drugi deo Srbije u toj ulozi prepoznaje sebe, ili neostvarenog sebe, ili wanna be sebe, zato nastupa refleksno lučenje hormona sreće kada se pred njih postavi slika voljenog Vođe. Fun fact – taj deo Srbije je takođe manjina, ali brojnija od prethodne. Kroz najveći deo Srbije ovaj providni marketing prolazi bez važnijih posledica, on je neka vrsta prihvatljive ambalaže, nalepnice i poruke na tom kič ukrasnom papiru za njih nisu toliko bitne, sve dok je barem deo želuca popunjen, jedna kolona novčanika takođe i zemlji ne prete nove sankcije, rat ili bombardovanje. Sad but true-ovo je većinski deo Srbije. Delove tog dela Srbije aktiviraju samo drastični trigeri poput masovnih nesreća ili velikih socijalnih potresa. Stvari stoje još gore. Delovi tog dela Srbije svoje nezadovoljstvo iskazuju kroz recipročan odnos amplitude intenziteta i protoka vremena.

Aleksandar Vučić je u pravu – popuštanje samo dovodi do pojačavanja otpora, ne do smanjenja. Napravio je početnu grešku koju sada pokušava i čini se da uspevada ispravi. Ne, ne misli on nepopuštanjem da demotiviše protivnike (barem ne u prvom koraku), već želi da povrati svoje birače, svoje sledbenike, one koji su otišli od njega u prvom talasu sveopšteg nezadovoljstva. Ta periferija njegovog parčeta statističke pogača prati vetrove, trendove, matice koje pokreću društveni procesi na koje Vučić nije mogao da utiče. Nadstrešnica je izazvala prirodnu reakciju rezignacije, lova na veštice, opravdanog besa pred kojim su mnogi skidali bedževe i menjali tabore. Sada, šest meseci kasnije sazidani su mostovi preko Rubikona i vreme je za povratak. Mnogi naprednjački Lesiji su se šeneći vratili kući i ponovo traže svoju porciju granula.

Aleksandar Vučić je u pravu-brojke se smanjuju. Ono što krije -brojke se smanjuju obostrano. Inflacija događaja u režiji studenata smanjuje i njihov uticaj. Istina, tenzije ne padaju drastično, ali se spuštaju smanjenom brzinom. Glavne prepreke su pojedinačni ekscesi poput DIF-a u Novom Sadu, tradicionalno incidentnom Kraljevu, permanentno mobilisanoj Mačvi… Ipak, najave za novi dan D, za bitku svih bitaka nema.

Aleksandar Vučić je u pravu – gotovo je sa „obojenom revolucijom“. U pravu je, jer ona nikada nije ni bila realna opcija, nikada nije ni pokušano da se revolucionarnim putem promeni vlast, sistem ili ustavni poredak. On je navikao da vodi nepostojeće bitke i da posle njih glumi postojećeg pobednika, jer, mora da izigrava snagatora ispred svojih slabića, mora da iluziju svoje jačine stalno upumpava kroz medijski prostor, a čak i kad popušta onda sebe predstavlja kao pametnijeg, nikako kao slabijeg. Popuštanje je bio deo njegove samilosti, a milostiv može biti samo onaj ko je jak, moćan i superioran u odnosu na onog kome je milost udelio. Sudenti su se odlučili da pritiskom nateraju institucije da se vrate u normativnu maticu delovanja, sada su promenili način dolaska do promena – žele da izborima uklone uzrok blokade institucija, a u naknadnom zahvatu da funkcionisanjem institucija pokrenu rad sistema. Argument da su i sami izbori kao ustavno zagarantovani institut deo organizovanog zločinačkog plana i da su čelnici izbornih institucija takođe deo zločinačke udružene grupe jeste snažan, ali bezizlaznost u koju je upalo čitavo društvo tera nas na iznuđene poteze.

Dr Aleksandar Dikić FOTO: KTV

Aleksandar Vučić je u pravu – on jeste nadležan, on jeste bitan, on se još uvek pita. Da, on se još uvek pita, ali neko drugi će dati odgovor umesto njega. To su pomenuti delovi Srbije. Onaj deo koji ga mrzi, nastaviće da „uživa“ u kolopletu tih destruktivnih emocija koje mogu ida motivišu i da parališu. Deo koji ga „obožava“ lajaće na prethodnu grušu u nameri da zaštiti svog gazdu i dobije što veću kosku za glodanje. Ali, deo koji fluktuira, deo koji je poput pevca na krovu vratio se statističkoj klackalici. Jedni su i dalje besni i žele promene, drugi su nanovo razočarani i šire defetizam, a veliki deo iščekuje, osluškuje i vaga. AleksnadarVučić je u pravu – samo novi „crni labud“ može da vrati stvari na stanje pre 15.marta.

Studenti ulaze na klizav teren. To nije arena za umetničko klizanje gde će ih dočekati fanfare, klasika i žiri koji ocenjuje lepotu pokreta. Tamo se rempluje, sapliće, bodi-čekuje, udara štapovima. Izbor za izbore jeste rizičan, ali je jedino mogući izbor. Aleksandar Vučić je u pravu – ulaskom u otvorenu političku borbu studenti gube svoj oreol heroja nacije, oni su postaju pretendent na presto, a ne plebiscitarni arbitar. U toj igri prestola znanje nije moć, moć je moć (Sersi Lanister). Moć koju studenti imaju jeste popularnost koja blago opada i politička nevinost koja razoružava. Moć koja je u rukama „ludog kralja“ je mnogo konkretnije, delotvornija i opasnija.

Zima dolazi, a Srbiji je potrebno da osveži, kao u Crnoj Gori. Zima dolazi, naprednjački beli hodači su se već razmileli Srbijom, jer je martovski Ledeni zid počeo polako da se topi. Neophodno je da u opoziciji prestanu „bitke kopiladi“ koje se uvek završavaju sveopštim porazom. Neophodno je da se stane u jedan front protiv nadirućeg zla. Koristeći reči ponosnih Severnjaka – nastupimo kao PORODICA, to nam je DUŽNOST da bismo odbranili svoju ČAST!

Dr Aleksandar Dikić