Trideset godina nakon “Oluje”, još uvek nema pravog buđenja. Samo sablasna tišina i kolektivna amnezija. Srpski narod iz Krajine, koji je prešao stotine kilometara u kolonama prašine, plača i tišine, nikada nije dobio odgovore. Niko im nije rekao zašto su morali da odu, ko ih je izdao, da li je moglo drugačije. Niko se nije pojavio da im kaže istinu – ni tada, ni sada.
Kao što je 5. oktobru falio 6. oktobar, tako je i 3. avgustu 1995. falio dan posle. Dan kada je Peter Galbraith napustio američku ambasadu u Beogradu, a sa njim tiho i definitivno propao i plan Z4, poslednja šansa da se izbegne tragedija. Tog dana je i Milan Babić, premijer krajinske vlade, već bio na ivici očaja, bled kao istina koju niko nije smeo da izgovori. A istina je bila jednostavna: Krajina je precrtana, i niko nije hteo da joj to kaže.
Ko je tada bio u koloni? Nisu bili tu kreatori „velike Srbije“, ni generali sa kartama novih granica koje nisu postojale ni u međunarodnim dokumentima, a kamoli u realnosti. Njihova deca su bila smeštena u Beogradu, na Dedinju, u stanovima i kućama pripremljenim na vreme. Oni koji su najviše galamili o „nebeskom narodu“, pobrinuli su se da zemaljske posledice njihove politike izbegnu.
Karadžić i Mladić su na Drvaru jasno rekli – vojne pomoći Krajini neće biti.
Nisu objasnili zašto. Još manje su objasnili zašto je Banka Luka finansijski i logistički pomagana upravo iz Hrvatske, od iste one države od koje su se „branili“. A možda bi i mogli da objasne, da su se obratili narodu. Ali nisu. Jer narod nije bio publika te predstave – bio je samo statista i žrtva.
Srpska politika je tada bila u rukama jagnjećih brigada – političara u udobnim foteljama i generala sa ordenjem koje su zaradili na tuđoj nesreći. Poslali su narod da brani neodbranjivo, znajući da pomoći neće biti, ni vojne ni političke. Srpska nejač, žene, deca i starci, prošli su kroz Beograd Bulevarom Arsenija Čarnojevića – kao kroz neku grotesknu reprizu seoba, ali bez vođe i bez svrhe. Samo nova teskoba, novo beskućništvo.
Patrijarh Pavle je pet dana pre “Oluje” služio moleban u Kninu. Neki kažu da je to bio više opelo nego molitva. Dok su vernici u Krajini čekali utehu i ohrabrenje, većina episkopa i sveštenika je već bila na putu – ne sa svojim narodom, nego daleko ispred njega, u kolima i autobusima prema sigurnosti Srbije. Dok je hrvatska vojska ulazila u Topusko i delila pomoć, srpski sveštenik je već raspoređivao svoj kofer u Beogradu.
I danas, 30 godina kasnije, najglasniji su oni koji su ćutali kada je trebalo govoriti, i oni koji su bežali kada je trebalo ostati. Drže govore, snimaju spotove, organizuju komemoracije. A nikada nisu objasnili zašto nisu bili tamo, na prvoj liniji, sa onima koje su vodili u zabludu i pogibiju. Nisu ostavili svoje kosti – ostavili su samo prazne reči, ideologiju bez odgovornosti i istoriju bez istine.
Dobro jutro, Olujo. Prošlo je tri decenije. Vreme je da se prestane sa lažima. Vreme je da se pogleda u lice onima koji su izgubili sve – jer im niko nikada nije rekao šta ih je snašlo.
Bojan Jovanović
