Nije, gospodo svetska, podrani i krvavi srpski opanak jurišao uz Kajmakčalan ni zbog kakvog primirja već – pobede!
Dok ste vi dobrano kukavički tek provirivali iz rovova srpski seljak, težak, ratnik nosio je sebe već oplakanog i vaskrslog u slobodu, ne bendajući ništa i nikoga do Gospoda i Srbije!
To što vi proslavljate kao nekakav Dan primirja ništa je drugo do dan pobede slavne, nebeske srpske vojske, i tačka!
Prostoga seljaka što nije stigao ni volove da raspregne iz plugova.
Da naloži bubnjaru.
Da otkuje kosu.
Da začešlja kosu i nakrivi šajkaču.
Da smota duvana.
Strese “mučenicu” s brkova.
Poljubi majku u ruku, decu u čelo, ženu u plačne obraze.
Da ih se nagleda.
Seljaka, bre, Srbina, što je jošte krvario đedove i očeve rane.
Rane se u nas, vajna gospodo, daruju ko znamenje.
Slavom, ikonom i ranama se Srbin zavetuje.
“Pomaže Bog” i “Srećne ti rane, junače”- veli rod moj.
No, ništa su rane da ustave Srbina kad se uzjoguni, naljuti, zajuriša…
Krotak ko jagnje dok mu ne dirneš u rane, a onda džaba i da ga raspolutiš – gazi opanak a trup ga prestiže…
Samo vi slavite Dan primirja, nazdravlje i spasenje bilo, no da vam nije živih opela bilo jošte biste provirivali iz rovova!
Ne zna Srbin gde će zajutriti ali zna gde će poginuti – svukud gde su mu rane, a rane mu razasute gde god je valjalo ustati protiv silnih, mrskih, poganih, većih…
Gde ste vi šaputali o slobodi srpska je glava na sav glas pevala o njoj!
Odrube je, skotrljaju niz jarak il jendek- a ona peva, povije obrve preko očiju, namršti se pa nazove: “Za mnom, junaci”!
Čučali ste u rovovima, ćutali i čekali da mrtve srpske glave oglase slobodu pa da jurnete za opancima bez nogu, nogu bez trupa, trupa bez glave, glave bez očiju, a oči…oči pune neba, Gospoda, livade i prizemljuše s kraja vidika, dece sabrane oko uplakane majke, a majka tuži i blagosilja krvavu šajkaču.
Što je ispratila – to je dočekala…
Rane odjurile zorom, ni plugove nisu raspregle – rane dojurile zorom…
Dan pobede Srbinove, bre!
Pobede za sve vas što nas merite i premeravate ko stoku valjamo li vam ili ne u društvu..?
Za sve vas što živi niste mogli sustići mrtve!
Za vas, gospodo vajna, što orete i preoravate grob Srbinov, jer ne zna Srbin gde će ozoriti ali zna gde će poginuti…
Ne zna kud će mu dan ali zna kud će mu život.
Ne zna gde će mu glava, ali zna gde će mu obraz i čast.
Dan pobede Srbinove, bre!
Opanka, brka i šajkače što slavi život i kad mu kroz rane toči.
Rane ko zavet i znamenje!
Tu gde ste danas, gospodo, tu je Srbin odavno bio!
To što slavite – Srpkinja je oplakala i posvetila još s rođenja!
To gde nas premeravate valjamo li – Srbin je kostima umetrio!
Tu gde nas gostite – odavno smo domaći!
Tu gde nazdravljate slobodi – srpska je glava pevala dok su vaše s ramena šaputale!
Tu gde ponosno podižete znamenja – Srbin je onomad nebo razvijorio…
Dan pobede Srbije – kada živi nisu mogli stići krvave opanke…
Mihailo Medenica
