Razišao se dim nakon 15. marta. Ogoljena stvarnost. Nema više maski, ni zavesa. Sada javnost gleda u to što štrči, suočena prema hladnim činjenicama.

Vlast je potpuno gola pred javnosti. Ili bolje reći režim.

Ipak, možda je kartel najadekvatniji termin. Da. Kartel.

Jer, to što se vidi na strani državne sile nakon 15. marta je klasičan kartel. I vrlo slikovito: u centru svega je Don ćAci. Kao garant podele plena, hijerarhijske podele moći i akumulacije straha. Kapilarno raspoređeni po svim državnim i društvenim slojevima, vojnici kartela (tzv. Lojalisti – zakleti na vernost Don ćAciju, pred raspetim Hristom i u krvi) imali su obavezu da budu u prvom krugu oko Katedrale: direktori javnih preduzeća, članovi upravnih odbora, radnici sa šaltera, vlasnici kafića, kafana, diskoteka, zaposleni u opštinskim i gradskim upravama, odbornici, zamenici predsednika opština, registrovani kriminalci i sudski potvrđene ubice, saradnici narko dilera, rođaci robijaša, ali i vođe delova kartela. Sa njima, ruku pod ruku stoje pripadnici žandarmerije i policijskih uprava. Policajci sa dugim cevima u oklopu stoje zajedno sa nasilnicima koji nose bejzbol palice, čekiće, pajsere, kamenice, noževe i cigle. Da nisam znao da su te slike iz Srbije, iz Pionirskog parka, pomislio bih da je u pitanju Kolumbija ili Meksiko.

Spregnuta zakonska i protivzakonska sila. U cilju zaštite ličnih interesa uzurpatora naše države, našeg vremena i naših života. I na toj slici da zastanem: policajac sa obukom i završenom školom i obavezom da štiti zakon (više se ne obučavaju da štite narod) ima bar 2 do 3 puta manja primanja nego podgojeni pripadnik kartela koji u ruci drži čekić. Ali, obojica stoje iza traktora i štite samoproglašenu vojnu zonu u sred glavnog grada. U očima bes, u žilama im vri, a u nozdrvama mirišu pucnjavu, batinanje i krv.

Okrenuti ka narodu očekujući naredbu da napadnu studente, veterane sa Košara, veterane 63. padobranske, veterane 72. specijalne brigade, poljoprivrednike, čitave porodice koje su izašle na ulice sa decom, čak sa decom u kolicima ili nosiljkama, pa čak i starije ljude koji satima stoje na ulici koristeći se štapom, koji sa svojim unucima traže dostojanstvo, pravdu i odgovornost.

Šta li misli policajac dok stoji zajedno sa kriminalcima? Njegova žena i sinovi su zajedno sa studentima, protestuju. Njegovi sinovi protestuju i u njegovo ime, tražeći da se bori protiv kriminala, za njihovu sigurnu i uređenu budućnost, a ne da bude zaštitinik kriminala.

Kriminalac nema nikoga poznatog sa one strane, ispred traktora. Studente ne poznaje, on ne poznaje porodice sa Taša ili Kalemegdana, koje popodne ili vikendom šetaju, u vojsku nije išao da bi znao šta su to veterani i žrtve koje su podneli. Krimos je Kosovo video samo kao mapu na majici koju mu je Don ćAci odštampao i podelio, dok su veterani branili to Kosovo, bili ranjavani i vratili se sa dubokim ožiljcima, bez svojih poginulih drugova. Veterani, posvećeni tradiciji, slobodi i narodnoj pravdi, došli su da zaštite mladost i lepotu ove Srbije. Njenu budućnost. Taj red iza traktora je bio spreman da okrvavi tu budućnost.

Dan posle iz svega štrči opustošeni traktor, razbijene kabine i probušenih guma, bez svog vlasnika. Kao jedna zloslutna slika Srbije koja može da nam se desi: opustošenih gradova, razbijenih institucija, probušenih snova i nadanja, bez svoje mladosti. Tu ni politike, ni ideja nema. Isključivo borba za mesto u hijerarhiji kartela.

Ogoljeno je sve Dan posle. I vidi se kao na dlanu: mladost je vlasnik budućnosti.

Kako vam, pobogu, to nije jasno?

Studenti su pokazali da rade upravo u skladu sa svojim uverenjima. Mesecima su ovom napaćenom narodu i izranjavanoj zemlji vidali rane, oživljavali opustele duše, delili ljubav i slogu, širili solidarnost. I kada je došlo, do sada, najveće iskušenje – kako će studenti reagovati kada je kartel u 19:10 ugasio ulično osvetljenje, naredio nosiocima pajsera da napadnu ishabane traktore, odlučio da puca na studente, majke, očeve i decu elektro-magnetno-zvučnim oružjem, bacio topovske udare na narod, krenuo u batinanje na izdvojene pojedince, poleteo da baca cigle sa krovova zgrada na okupljene profesore univerziteta?

Studenti nisu hteli da budu još jedan ovan na brvnu. Prekinuli su tu smrtonosnu igru, jer oni su došli u centar svog grada da podele nadu i llubav. Nisu hteli da građane povuku sa sobom na minsko polje. Samo su rekli: „Dosta je bilo! Nećemo dozvoliti da iko strada. To nije način da se izborimo za naše zahteve.“

Na brvnu nasilja ostao je samo jedan ovan da sutradan ubeđuje policiju da su momci sa čekićima ugledni građani – intelektualci i da Srbija nema nikakvo elektro-magnetno-zvučno oružje. Na sednici skupštinskog Odbora za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku 2022/2023. godine, pitao sam ministra Momirovića – „Kakve ste ovo dozvole spremili za uvoz sprava i alata za mučenje?“ Odgovor tada nisam dobio, ali ga sada jasno svi vidimo.

Dan posle opozicija je shvatila da je vrag odneo šalu. Nema adekvatno artikulisane političke ponude za ovoliku narodnu energiju i za vrednosti koje su građanima darivali studenti. Nema adekvatnog odgovora na represiju režima, niti jasnog plana za bilo koji cilj. O rokovima da ne govorim. Slabosti današnje opozicije su brojne. Najvažniji i najočigledniji je opterećenost ličnim odnosima. Opterećenost ličnostima i preimućstvu političkog opozicionog liderstva. Verbalnog zaklinjanja i optuživanja vlasti ne nedostaje.

Ali dramatično fali posvećenost ciljevima i spremnost da se pokaže drugačiji kapacitet.  Srpskom društvu je potrebna promena. Opoziciji su potrebne pobede. Građanima je potrebna i promena i pobeda. Da bi se to desilo – prvo opozicija treba da se promeni. Opozicija treba da uvede nove prakse: odgovornost prema funkcijama i preuzetim obavezama, odgovornost prema saradnicima i partnerima, odgovornost za izgovorenu reč; javna rasprava na goruće teme, kroz okrugle stolove, panele, plenumske oblike ili skupove proporcionalno zastupljenih stranačkih predstavnika – ako kartel vlasti ne može, ne ume i neće – neka opozicija pokaže kako izgleda ozbiljna, odgovorna i argumentovana rasprava; efikasnost u delovanju, jasno definisani realni, razumljivi i ostvarivi ciljevi, kratkoročni i dugoročni; jasna, iskrena i potpuna komunikacija, kako među strankama ili unutar samih stranaka, tako i prema svim javnostima. Sve je ovo važno da bi narod poželeo da opoziciji da poverenje i pruži neophodnu podršku.

Građani, svojim izjavama i postupcima doslovce govore i priželjkuju da se pojavi neko ko će da pokaže svojim primerom da ume i hoće da radi drugačije, onako kako to red, zakon, dobro vaspitanje i znanje nalažu, da time stvori političku alternativu, da pokaže umešnost da artikuliše vrlo jasan narodni bunt, vrlo jasno izraženu narodnu volju.

Puko sabiranje, sakupljanje, umnožavanje na konferencijama za štampu i na fotografijama na X, fejsbuk i instagram profilima nema efekta. Sada se traži kvalitet, odlučnost, spremnost na slogu i solidarnost. Baš onako kako studenti vrlo uspešno funkcionišu i uspevaju da dotaknu i razum i srce svakoga od nas – posvećenost cilju, a ne svojim biografijama ili ličnim akcijama i ambicijama.

Ne treba nam nužno lider opozicije – neka bude javno izabran portparol opozicije. Neka portparol opozicije komunicira sa javnostima.  Da li je opozicija spremna na to? Da li je spremna da ozbiljno javno raspravlja o usvajanju plana promena? Ili na kraju, da li je spremna da zajedno sa građanima izabere iz redova opozicije, studenata i nezavisnih ličnosti ko će biti kandidati za poslanike na sledećim izborima, a da u punom kapacitetu stane iza takve liste? I da li će opozicija i tada da grize i radi kao da je svakome od njih pojedinačno dat mandat da bude premijer?

Ako se zalažemo za to da sve bude javno, iskreno, ako se zalažemo da nas predstavljaju najbolji, oni sa najviše narodnog poverenja, pokažimo to i na delu. Tako će opozicija otvoriti novu stranicu političke istorije, ne samo u Srbiji, već i u evropskim i svetskim razmerama. Promena sistema koji je promena za sve nas, za našu budućnost, za naše naslednike, za stvaranje uspešne moderne srpske države. Jer, ako ovako uradimo pokazaćemo da verujemo u ono što govorimo. To će biti država i Mikija Aleksića, i Radomira Lazovića, i Dragana Đilasa, i Zdravka Ponoša, i Miloša Parandilovića, i Aleksandra Jovanovića, i Pavla Grbovića, i Nebojše Zelenovića, i Srđana Milivojevića, ali i Miloša Jovanovića, Borisa Tadića, Zorana Živkovića, i naravno Ive Kojić, Jelene Stanković, Siniše Cvetića, Dr Vanje Bajović, Davuda Delimeđca i svih drugih studenata, profesora, građana.

Ono što imamo to treba jedni drugima nesebično da damo. Svoje vreme, iskustvo, organizaciju, znanje, ugled, svako ono šta ima… Jer skidanje sa grbače ogoljenog zla je dužnost ove generacije političara.  Ako to ne uradimo, bićemo krivi mi, mi koji nismo verovali u onoga do nas, ako se vidi da nismo verovali jedni u druge.

Ili jednostavno nemamo taj kapacitet.

Moramo pokazati da umemo da se promenimo, jer ako želimo da budemo narodni predstavnici, onda treba da radimo za interes naroda, a ne za bilo čiji ili bilo koji drugi interes.

Treba nam volja i znanje za promene. Dan posle ukazuje na to.

Miodrag Gavrilović