U Srbiji se politički sistem sve više posmatra kroz prizmu dvoklasnog društva, kako je to slikovito formulisao Milan Milenković u emisiji Slavija-Info: „Političari i obični građani.“ Dok se građanima serviraju priče o reformama i borbi za javno dobro, politička elita uživa u privilegijama koje im omogućava sistem osmišljen za tiho, ali efikasno izvlačenje novca.
Sistem dotacija – legalno uhlebljenje?
Političke stranke u Srbiji primaju sredstva iz budžeta proporcionalno broju osvojenih glasova i mandata. Prema dostupnim podacima, prosečna mesečna dotacija po poslaniku iznosila je 3.500 evra 2020. godine. Danas, uz inflaciju i rast cena, suma je svakako porasla. Tako, stranka sa pet poslanika u poslaničkoj grupi dobija najmanje 25.000 evra, nominalno namenjenih funkcionisanju, širenju mreže i jačanju lokalnih odbora.
Međutim, realnost pokazuje drugačiju sliku. Lokalni odbori često nemaju podršku iz centralnih struktura, pa sami snose troškove svog delovanja, dok se sredstva nagomilavaju na vrhu. Postavlja se pitanje: da li su ta sredstva zaista namenjena za javno dobro, ili je u pitanju savršen legalni model uhlebljenja?
Opozicija – deo problema, a ne rešenja?
Ključni problem leži u tome što i opozicione stranke, iako glasno kritikuju vlast, koriste iste finansijske privilegije. Njihova pasivnost u sprovođenju suštinskih promena nameće ozbiljnu sumnju: da li je opozicija zaista motivisana da reformiše sistem koji im osigurava stotine hiljada evra godišnje?
Na terenu, aktivnosti opozicije van Beograda gotovo da ne postoje. Lokalni odbori jedva opstaju, dok centralni organi uživaju u stabilnim budžetskim prihodima. Ovakav model ne samo da zadržava status quo, već ukazuje na duboko ukorenjeni interes opozicije da sistem ostane nepromenjen.
Da li opozicija želi promene ili privilegije?
Ako opozicione partije nisu voljne da reformišu sistem koji im osigurava lagodan život, kako onda mogu biti iskreni zastupnici interesa građana? Umesto borbe za pravednije društvo, deluje da su i oni pronašli svoje mesto u koruptivnom mehanizmu koji omogućava finansijsko “preživljavanje” bez prevelikih političkih rizika.
Da li opozicija zaista želi promenu, ili je njena pasivnost strateški izbor? Da li su opozicioni lideri svesno izabrali da budu deo sistema koji im garantuje udoban život, umesto da se uhvate u koštac sa suštinskim reformama?
Kraj statusa quo – prvi korak ka pravim promenama
Smena vlasti nije dovoljna – potrebno je reformisati i opoziciju. Bez demontaže centralizacije moći i novca unutar stranaka, politički sistem će ostati zatvoren krug privilegija u kojem građani trpe dok političke elite uživaju.
Da bi se ovo promenilo, opozicija mora pokazati spremnost na radikalne rezove – počevši od sopstvenih redova. Sve dok to ne učine, svaki njihov nastup ostaje samo performans koji prikriva činjenicu da im trenutni sistem donosi daleko više koristi nego štete. A građani ostaju taoci sistema koji se temelji na privatnim interesima, a ne na javnom dobru.
Stefan Megić, filolog, pisac, kolumnista, teoretičar pop kulture i glavni i odgovorni urednik portala Glas Ćuprije.
