Slovo o slobodi 
Na kasi jednog velikog trgovinskog lanca u Beogradu, starija gospođa vadi iz džepa jednu kesu. Kesa je savijena i ona je odvija, pa iz kese vadi stari kožni novčanik. Otvara novčanik drhtavim prstima i vadi nekoliko novčanica da plati račun od nešto preko 2.500 dinara. Stavlja novčanice na kasu i broji. Ukupno 2.450 dinara. Žena za kasom kaže da joj fali još 80 i nešto dinara. Starija gospođa gleda u displej na kasi na kome piše cena, pa gleda u ženu koja radi za kasom i kaže: „Molim Vas, da niste slučajno nešto pogrešno otkucali? Molim Vas pogledajte. Iste stvari sam kupila pre 2 nedelje i bilo je manje od 2.000 dinara.“ Ljudi u redu su već nervozni.
Žena za kasom kaže da nema greške. Da je sve kako treba, što se računa tiče. Jedan čovek iz reda dobacuje: „Ajde baba, ako nemaš dovoljno, vrati nešto i kupi ono što možeš da platiš. Šta kupuješ kada nemaš para?“ U tom odgovori gospodin u redu ispred mene: „Kako vas nije sramota? Pa zar ne vidite u kakvom haosu živimo. Svaki dan poskupljuju cene, kao da smo na takmičenju. Šta ste napali na jadnu ženu, može majka da Vam bude?“, ovaj odgovori: „Šta ti meni imaš da držiš predavanje…“ i već se napravi scena dobacivanjima, tenzijom, prepucavanjima.
Starija žena moli kasirku da proveri račun još jednom. Ovaj što viče na babu dobija podršku u jednoj ženi srednjih godina, koja sve vreme kucka po telefonu i nervira se što negde kasni. Gospodinu koji je branio stariju gospođu pridružuje se momak, koji okrivljuje Vučića i vlast što se više ništa ne zna: „Kako ova žena da zna koliko šta košta kad i ovi što rade ovde nemaju pojma, svaki dan se neka cena menja.“…
Kasirka moli ljude da se strpe još malo. Starija gospođa gleda u račun koji joj je dala kasirka i tiho kaže: „Pa, kako je ovo moguće?“ Mladić koji je branio gospođu izlazi iz reda i pruža gospođi 200 dinara. „Uzmite, molim Vas. Sad mogu ja Vama da pomognem, sutra ćete Vi meni.“
Kasirka uzima novac iz ruke tog časnog mladića, a starija gospođa odgovara:
„Hvala Vam puno mladiću što ste tako brižni, ali ja pomoć od Vas nisam tražila. Ja sam pošteno radila ceo svoj život i pošteno sam sve zaradila. I nisam ja jadna žena, kako kaže ovaj gospodin iza Vas, koji misli da me tim rečima zaštitio. Ja sam učiteljica u penziji. Vrlo dobro znam da računam. Mnoge sam naučila da sabiraju i množe. Ne treba mi ni 100, ni 200, ni bilo koliko dinara. Znam ja da ste danas svi nervozni, jer negde žurite, nemate vremena, ne možete ni 2 minuta da stojite u redu i sačekate. Dobro me pogledajte vi što mi dobacujete sve vreme. Dobro me pogledajte – ovo što vidite je vaša budućnost. Ovaj moj kaput, ovaj novčanik, ova kesa, ova situacija na kasi. Da li ka ovome žurite? Da li jedva čekate da budete na mome mestu?“
Odjednom tišina. Ne samo za tom nego i za drugim kasama. Kasirka spusti onih 200 dinara na kasu ispred sebe. Svi smo gledali u tu posebnu stariju ženu. Gospođu. Učiteljicu.
Izvadila je iz torbe dva kisela mleka i ostavila na kasi. Onda je uzela tu svoju torbu u ruku i vidno podignute glave izašla iz prodavnice. Slobodno. Dostojanstveno.
Taj jedan minut mislim da niko nije ni disao, ni mislio, ni trepnuo. Jednostavno se desilo.
Učiteljica u godinama još jednom je održala predavanje. Ovoga puta o integritetu. O životu.
A kakav to život živimo? Ili da dodam, čiji to život živimo?
Haotičan, nesređen, neizvestan. Kao da stalno nekome nešto dugujemo. Sa užasnim raskorakom želja i mogućnosti. Fustrirani i večito pod stresom i tenzijom. Bez iole saosećanja, utopljeni u atmosferu samoživosti, bahatosti i neodgovornosti.
U svakodnevnoj smo jurnjavi. U trci za tuđim ciljevima i tuđim interesima. U jednoj spirali gramzivosti, u piramidi tuđe moći. U obavezi da svima nešto platimo, u toj večitoj tenziji da li ćemo imati dovoljno za struju, vodu, grejanje, telefon, hranu, porez, takse i naknade… Što kaže moj komšija: „Mišo, jesi li razmišljao o tome da je možda bilo bolje pod Turcima? Turci su uzimali 10% ili koliko god, ali od onoga što imaš. Ovi uzimaju koliko im treba od onoga što nemaš.“
Novac je postao i gospodar i cilj. I sudija i dželat. Ako ga imaš i juriš za njim – gospodari tobom, ako ga pak nemaš – stiže ti kazna i presuda. Sa jedne strane čeka te pohlepa, a sa druge strane državni izvršitelj. I ništa više nije sigurno i sve je neizvesno. Ne zna se šta se ceni ni u društvu, ni u državi. Znanje, vrednoća, čestitost, poštenje… Ima li i jedna jedina stvar da se ceni i poštuje. Postoji li i jedno pisano ili nepisano pravilo? Novac kao takav? Isprazan.
Tako je to kada postoji vlast ljudske pohlepe, kada ne postoji vlast zakona.
Kada je volja jednog čoveka, jedne grupe ljudi iznad zakona. Iznad države. Iznad svih nas. Iznad tužilaca, sudija, izvršilaca, policije, inspektora. Kada je iznad struke i nauke. Iznad inženjera i lekara, iznad profesora i pravnika. Posledica toga je život u kome pogine žena, jer je udario točak od autobusa; u kome se podave ljudi u reci, jer se pokidao viseći most na Zapadnoj Moravi; kada maloletnik vežba pucanje bojevom municijom u streljani, pa posle pobije svoje vršnjake u školi; kada policija ne oduzme oružje ubici iz Dubone, pa posle taj isti pobije omladinu u školskom dvorištu; kada borbeno vozilo izleti iz vojne kolone pregazi auto i ubije celu porodicu; kada se vojnik uguši u oklopnom vozilu; kada padne nadstrešnica i ubije 15 ljudi…
Sa jedne strane vladavina ljudske gramzivosti, a sa druge nedostižna uređena svakodnevica, neko naivan bi rekao “vladavina zakona”.
Kada bi postojala vladavina zakona (kada se ne bi nametala ničija volja i hir) postojao bi bar neki kriterijum. Bar nešto osnovno bi se poštovalo. Neka to bude znanje i procedure, recimo pravila struke. To znači da ovih nesreća ne bi bilo. To znači da na ulicama ne bi bili u upotrebi autobusi sa kojih otpadaju točkovi – jer zakon traži ozbiljne tehničke preglede; na rekama bi redovno bili proveravani mostovi i ne bi se njihove sajle pokidale – jer zakon nalaže stroge provere i održavanje; ne bi bilo dozvoljeno maloletniku da ima pristup bojevoj municiji i ne bi mogao da vežba u streljani – jer zakon to ne dozvoljava; bilo bi oduzeto oružje od ubice iz Dubone, jer su protiv njega ranije podnete ne jedna, nego više krivičnih prijava – a zakon u tim slučajevima naređuje oduzimanje oružja; to znači da bi neko odgovarao u vojsci zbog pada helikoptera – jer je trebalo na osnovu zakona i ne bi kasnije bilo tragedija ni na Ušću ni na Pešteru; ne bi pala nadstrešnica na ulazu u železničku stanicu u Novom Sadu i zavila Srbiju u crno – jer zakon nalaže da se poštuju pravila struke, a ne pravila korupcije.
Ne bi se ove nesreće dogodile. Deca iz Ribnikara, Dubone i Orašja bi bila živa… nadstrešnica u Novom Sadu ne bi pala i svi ti koji su nastradali i koji su teško povređeni bili bi živi i zdravi – jer poštovanjem zakona poštujemo svačiji život.
Sve su ovo posledice nečijih odluka. Neko je odlučio da se ne radi po zakonu. Tamo gde je samovlašće, tamo sreće, ni života nema. Pa se s pravom građani pitaju – kada će izvršioci zakucati na vrata ove neodgovorne vlasti? Ima li igde grama odgovornosti? Jer, odgovornost je mnogo više od pokušaja nekog ministra da zaplače.
I opet nam se nudi i nameće slična budućnost – Expo 2027 i nacionalni stadion sa istim akterima. Neki „njihovi poslovi“.
A u tim izgrađenim projektima opet će biti neka prodavnica i neka kasirka i neka učiteljica u penziji.
I opet u svakodnevnoj jurnjavi. U trci za tuđim ciljevima i tuđim interesima. U spirali gramzivosti, u okviru piramide tuđe moći. Danas su oni nervozni, jer negde žure, nemaju vremena, a nemaju ni 2 minuta snimka sa naplatne rampe.
Rampa i dalje naplaćuje putarinu.
Miodrag Gavrilović
