Teško je, gotovo nemoguće, zamisliti scenario u kome šef naprednog kartela, smirenog glasa i izgubljenog pogleda, u kameru izgovara:
“Poštovani građani, danas je Srbija izabrala – većina građana želi drugačiji put od puta napretka i razvoja. Naš narod je poklekao pod nasiljem blokadera i pod pritiskom stranih centara moći. Dao sam sve Srbiji, jer ona je iznad svih nas. Ja ću nastaviti da radim za našu zemlju predano, kako sam radio i do sada…”.
Ipak, scenario bi se mogao desiti ako bi se ispunile neke pretpostavke:
Poraz na izborima tako ubedljiv, da krađa, pritisak i kupovina glasova ne mogu da promene razliku. U politikologiji se smatra da bi taj poraz morao da bude sa najmanje 5-10% razlike u korist opozicije, tako da autoritarni režim sigurno ne bi mogao da sistemskim manipulacijama promeni izbornu volju. Politikolozi Stiven Levicki i Lukan Vej, u svojoj studiji Kompetitivni autoritarizam iz 2010. godine, tvrde da autoritarni režimi mogu zadržati kontrolu vlasti kada izgube izbore sa razlikom manjom od 10 procenata. Iznad te granice, rizici izborne manipulacije dramatično rastu, često izazivajući unutrašnje nemire i međunarodnu osudu.
Viša cena pokušaja ostanka, nego mirnog silaska sa vlasti – Kada diktator zadrži minimum razboritosti i racionalnosti, on neprestano vodi računa o dve stvari: a) da li će preživeti prevrat b) da li će ostati na slobodi. U slučaju nedvosmislenog poraza na izborima koji bi klatno legitimiteta zaljuljao na stranu opozicionih snaga, ako bi režim posegao za sistemskom brutalnom krađom, to bi izazvalo otvorene sukobe građana i organa reda, sa nesagledivim posledicama i skoro izvesnim slomom režima. U tom scenariju, Vučić ne bi ostao na slobodi, što nas dovodi do sledećeg preduslova.
Dogovor o tranziciji sa delovima sistema – jasno je svima da Vučić nema punu kontrolu nad policijom, vojskom i bezbednosnim strukturama. Ukoliko delovi sistema naprave kontakte sa opozicionim snagama i garantuju mir na ulici u momentu branjenja opozicione izborne pobede, Vučić će tome morati da se povinuje. U tom slučaju, on sam bi ušao u pregovore oko garancija za sopstvenu slobodu, ukoliko bi izvršio mirnu tranziciju vlasti, što se već desilo sa režimom Gruevskog u Makedoniji i Đukanovića u Crnoj Gori.
Slom mora da krene od lokalnih izbora, odozdo. Iako će Vučić pokušati da pobegne od izbora, jer mu je rejting u strmoglavom padu, na proleće ga čekaju redovni lokalni izbori u 12 opština i gradova, među kojima su Bor, Majdanpek (strateški važni zbog Ziđina), Aranđelovac, Kula, Lučani i drugi. U tom turnusu će skoro izvesno pasti neka od mesta, što će izazvati domino efekat i pokrenuti proces rušenja naprednjačke kule od karata. To bi Vučiću mogao da bude okidač da počne pregovore o mirnoj tranziciji vlasti, koja bi se nakon sledećih parlamentarnih izbora desila. Ukoliko bi se kockao i bežao od parlamentarnih izbora do 2027. godine, tada bi ga dočekali i redovni lokalni izbori u 65 gradova i opština, ali i predsednički izbori. U takvoj referendumskoj atmosferi, uz studente kao aktere, i uz prirodnu inerciju pada popularnosti, Vučić bi bio ubedljivo potučen, i nikakva sistemska krađa to ne bi mogla da spreči.
Otkazivanje poslušnosti omiljenih tajkuna, mafije, vođa navijača i najbližih saradnika. To će biti prirodni tok stvari kada Nepomenikovo okruženje počne da oseća opasnost po svoj “biznis”. Iako je Oskar pokazao da ume dobro da glumi, posebno kada je na repertoaru glumljenje beskompromisnosti, hrabrosti i odlaska do samog kraja po bilo koju cenu, Vučić je u osnovi inferiorni proračunati kukavica koji već sada pravi izlaznu strategiju za sebe. Ako će to značiti da treba da prizna poraz da bi zadržao slobodu – priznaće ga, bez razmišljanja. Posebno ako na to bude nateran iz “prijateljskih” zemalja.
Nikola Kolja Krstić, politikolog i koordinator Pokreta “Tvrđava”
