U senci klupske sezone, ali dovoljno čujno, Košarkaški savez Srbije, sa novim predsednikom, Nebojšom Čovićem, koji je zvanično izabran 1. oktobra, nije više institucija, koja je uglavnom bila u fokusu reprezentativnog servisa, iako je poslednje skoro, pa primarna funkcija.
Ako je srećno i brzo dogovorena još 12 meseci saradnje sa trofejnim Svetislavom Pešićem, do kraja godine biće i generalni sekretar bez onog „v.d.“
Košarka je mnogo više od politike stvar dogovora i kompromisa, ako ima volje, direktno želi dobro onom što smatramo srpskim brendom. Onda bi trenutno prelazno rešenje (Sunturlić) bila pametna kupovina vremena dok se ne pomire i pronađu zajednički interesi. Samo primera radi, različitih predsednika, onog koji je više od decenije do guše u ovom sportu, a i onih koji se kraj budžetskih kasa, raduju ili plaču zbog Jokića, Bogdanovića i, ostatka društva.
Od skoro ništa manje važnosti, a godinama u mraku ćorsokaka su odnosi dva najtrofejnija srpska kluba. Kako nedavno reče reizabrani Kari, dva od ukupno četiri stuba (KSS, nacionalna liga, večiti) srpske košarke. Ako se u mandatu dr Čovića ponovi scenario njegovog prethodnika (Predrag Danilović), da oni drugih boja ne prekoračuju prag kancelarije prvog među jednakima, džaba je krečeno. Ili jesi, ili nisi predsednik svima, a ne „pojedinim“ klubovima. Sve to zna Čović, kao što zna da bez jačine crno i crveno – belih nema ni ovdašnje košarke, barem u smislu dubljeg međunarodnog traga, značaja, uticaja…
Može li novi predsednik KSS da, u nemogućoj strateškoj misiji, uveže klupske interese Partizana i Zvezde, Zvezde i Partizana, od učešća u regionalnoj ligi, preko eventualnog prelaza na srpsku profesionalnu ligu, evroligaških licenci, upliva u FIBA… Ili je možda lakše ispraviti krivu Drinu? Ako bar ne verujemo u košarkaške iluzije, onda nada više ne stanuje pod ovdašnjim obručima.
FOTOGRAFIJE: Košarkaški savez Srbije
Tekst: Sportklub
