Nenad Todorović je građevinski inženjer. Radio je kao tehnički direktor dugi niz godina, a onda je osnovao svoju firmu. Prijatelji ga zovu Toša.
Jedno jutro zazvonio je telefon u njegovoj firmi. Tražio ga je neki nepoznati glas. Javio se. U kratkom razgovoru nepoznati glas mu je saopštio da treba da povuče svoju ponudu koju je dao na tenderu. U pitanju je rekonstrukcija jednog objekta. Toša se nije zbunio, nego je ponudio da ta firma koju predstavlja nepoznati glas radi za njega. Da rade za njega neke buduće projekte. Nepoznati glas sa druge strane je rekao: „To neće biti moguće, ja vas zovem iz centrale SNS sa Novog Beograda. Razmislite, u vašem je interesu da se na ovom tenderu ne pojavljujete.“ Razgovor se prekinuo, a Toša je samo odmahnuo glavom i nastavio sa pripremom izvođenja nekoliko radova koje je tih dana radio.
Nakon nedelju dana Toša je imao poziv na mobilni telefon. Taman je zapalio cigaretu, pa se javlja na spikerfon. Sa druge strane poznati nepoznati glas: „Vidim da još niste povukli dokumentaciju. Ne možete se inatiti, samo pravite problem i sebi i nama. Svima. A to nije dobro. Nije dobro za poslovanje.“ Toša ispusti dim cigarete iz pluća i reče: „Gradnja je moj posao. Time se ja bavim. Čime se drugi bave to me ne zanima. Ako vam treba nešto od građevinskih radova, vidim znate moj broj, pa se javite.”
Razgovor je završen. Taj tender je oboren. Ne jednom, nego SEDAM puta. Samo da bi posao dobio neko iz centrale SNS na Novom Beogradu. Toša bi naplatio taj posao najviše 11 miliona dinara, ali su zato SNS momci sa Novog Beograda dobili taj posao za 23 miliona dinara.
Tako je danas u Srbiji. Nema tržišta. Ekonomija je umrežena na politički koruptivni sistem. Kapilarno funkcioniše kao i kapilarni glasovi. „Ja tebi malo i zeleno, ti meni manje i crno.“
Strani investitori otvaraju svoje pogone i preduzeća, jer je ovde jeftina radna snaga, deo smo Evrope, pa nismo daleko od EU tržišta, država daje povoljne subvencije, pa postoji interes za ulaganje. Kada direktori tih preduzeća upravljaju proizvodnjom i organizacijom rada, onda se umešaju lokalni SNS kauboji. Nude popust za porez na zemljište, popust za priključak na energetsku mrežu, izradu lokalnih puteva bez naknade, ali pod jednim malim uslovom: da zaposle tog i tog, tu i tu. Vremenom menadžment stranih kompanija vidi da im je skuplja dara nego mera, i da su im lokalne SNS kabadahije ušle u procese rada, pa više nemaju dobit koja je planirana. Taj i taj, na toj i toj poziciji im postaju omča oko vrata i cena svega do sada (neposredna i posredna) već je skuplja nego da su sve platili x 2. Tako su strani investitori naučili da i u Srbiji nema besplatnog ručka. Počeli su da otpuštaju radnike, a neke pogone zatvaraju.
Nekoliko direktora stranih kompanija sa najvišeg nivoa se žalilo na veliku količinu nepoznatog keša na ulicama, da je potražnja za dinarima uvećana, što bi moglo da dovede do jačanja dinara u odnosu na evro, a što bi moglo na kraju da ugrozi njihovo poslovanje i planiranu zaradu, jer u slučaju da dinar ojača u odnosu na evro strani investitori gube na zaradi prilikom izvoza. Zato godinama dinar depresira i drži se na nivou 117,1100 – 117,3200 dinara za 1 evro. Koliko nas to košta? Do sada skoro 720.000.000,00 evra! Pitanje je odakle taj keš koji država ne kontroliše u poslednje 2 godine. Realno, dinar treba da devalvira, čak i za 20%, ali ga keš koji se nalazi na ulici nabildovano drži. Potražnja za dinarom u poslednje 2-3 godine je veća nego što dinara ima na ulici, pa bi cena dinara normalno trebalo da raste. Da se to ne bi deislo, onda NBS reaguje na sedmodnevnom tržištu novca i daje naloge poslovnim bankama da otkupljuju gotovinu sa ulice i povlače keš sa tržišta ulice. NBS tu uslugu plaća poslovnim bankama i to nas je do sada koštalo tih 720.000.000,00 €.
Odakle taj keš? Iz Rusije, Ukrajine, tržišta narkotika, tržišta oružjem, migranttrafikinga…itd. Taj novac je tako blizu, tu je, skoro na dohvat ruke, ali do nas ne dolazi. Ne preliva se u realnu ekonomiju ili se preliva vrlo malo. Nedovoljno da ima povoljan uticaj na standard i ekonomski rast. Upravo suprotno, taj novac nas drži zarobljene u sektoru naših dnevnih poslova, i taj novac se isključivo vrti i uvećava u veoma uskom krugu ljudi, koji ne žele da im padne ekonomska moć. I naravno, strašno žele da uvečaju svoj ionako krupan kapital.
Stvorio se jaz. Ogroman. Onih koji nenormalno puno imaju i onih koji ne mogu ni osnovno da zarade. Umesto da je sa potražnjom za dinarima porasla i potražnja za domaćom radnom snagom, vlast je otvorila granice i konstantno uvozi najjeftiniju radnu snagu celog sveta. Iz Indije, Pakistana, Nepala, Afganistana, Laosa… Time se vlasnicima krupnog kapitala i još krupnijeg keša omogućuje da se nesrazmerno puno bogate. Većina tog novca ne dospeva do radara srpskih poreskih zakona pa nema ni obračuna u okvirima godišnjeg BDP-a. „Cash is king!” – izreka koju je Voren Bafet prognozirao kao suštinu buduće ekonomske likvidnosti, u Srbiji se pretvorila u mehanizam izrabljivanja naroda. (Warren Buffett – smatra se jednim od najuspešnijih investitora na svetu). Klasni rat protiv sirotinje. Otima se od siromašnih i daje boatima.
Nenaplaćivanjem poreza od keš-ekonomije imamo rupe u našim fiskalnim prihodima, a statistika nas ubija u pojam. U Srbiji su se stvorila tri polja ekonomije. Jedna je ova keš-neoporeziva ekonomija, druga je kreditno-investiciono-koruptivna ekonomija, a treća je realna ekonomija. U realnoj ekonomiji živimo mi, građani Srbije koji se mučimo i trudimo da platimo sve mesečne račune i sve godišnje poreze i nas ima preko 90%. Ubeđuju nas da živimo u zlatnom dobu i nabrajaju uspehe, a da bi prikazali porast BDP-a i prostituciju su uračunali u obračun zvaničnog BDP-a. Kada gledamo u papir, brojke govore da se nešto dešava, da se negde lova okreće, ali nikako da vidimo svojim očima gde. Kako ta lova ne dođe i do svakog građanina?
Prosto ne može tako, jer Srbija danas živi u periodu „zlatne groznice“. U groznici se nalaze ti investitori – i poznati strani i nepoznati domaći. Grčevito žure da zgrnu što više, jer se ne zna koliko će sve ovo moći da traje. Niko odavno nije omogućio nepoznatim ljudima sa čudnim brojevima ličnih karata da ovoliko zarađuju. U državi koju predstavlja. U zemlji koju umesto da čuva, pretvorio se u ulogu middleman-a svetskog finansijskog underground-a (middleman – osoba koja kupuje robu od proizvođača i prodaje je trgovcima na malo ili direktno potrošačima). I zato ne vidimo ništa. Kao posrednik on je razdvojio dve strane. Mi samo vidimo njega, ali ne i njegove nalogodavce ili njegove poslovne dobavljače. Ovde u ovoj igri „ekonomskog ega jačeg od države“, mi kupujemo, a tamo neki, preko našeg posrednika prodaju. Trka doživljava kulminaciju. Da li će se kopati i praviti zlato, bakar, litijum, konoplja, minobacačke granate ili prevoziti migranti – koga to briga. Juriš na kapital po svaku cenu!
Nikada nigde ovakav vid uzurpacije državnog tržišta, radne snage, zakona i monetarne politike nije mogao dugo da traje, pa neće ni ovde. Sve ove igre i igrice utiču na brojke statističkog grafikona srpske privrede. Ali realnost nije takva.
Za to vreme realna inflacija je neizdrživa. Moćni trgovački lanci imaju bezobrazno visoke marže, cena goriva jedna od najskupljih u Evropi. U odnosu na cene u Srbiji gorivo je jeftinije i u Nemačkoj (koja ne naplaćuje korišćenje autoputeva), Velikoj Britaniji, Austriji, Sloveniji, a o Bosni i Hercegovini i Makedoniji da i ne pričamo.
Najveći patriota danas će biti onaj koji bude na pošten način izvukao zemlju iz neverovatnog ekonomskog ponora.
Ekonomija, ona realna i sa pokrićem, više i ne postoji.
Ima je u obliku B2C (“business to consumer” – jedan na jedan; firma prema direktnom korisniku). Svi drugi oblici poslovanja su u zastoju ili u nestajanju. Organizovanog ekonomskog delovanja, regulative i tržišnog sistema nema. Nema nadzora ni nad kvalitetom, ni nad načinom rada. Nema straha od odgovornosti, jer odgovornosti nema.
Stvorena je nemilosrdna arena u kojoj država pro forme reguliše odnose na tržištu, a u suštini, ne samo u državnom, već i u privatnom sektoru određuje ko dobija poslove.
Masivna i potpuna kontrola svačijeg prihoda i totalna zabrana informacija o državnim i oligarhijskim rashodima. Jednom rečju ekonomsko-demokratski mrak.
Dinar depresira u odnosu na evro, marže su ogromne, likvidnost se drastično smanjuje, naplata je sve manja, produktivnost sve lošija. Nema razvoja, nema zdrave akumulacije. Prihodi u privredi su smanjeni za skoro 30%. Investicije su nesigurne. Smanjuje se izvoz.
Neizvesnost raste, a time i strah – šta će biti sutra?
Ako ovaj model “rada i tržišta” ostane, celokupna ekonomija će nezaustavljivo doći do momenta gde se u punom zamahu sudaraju realna i viralna ekonomija, realna ekonomija i koruptivno-kreditna, investiciono-grabežna i crna ekonomija.
Bez ikakvih regulativa ili sistemske kontrole, bez procedura i standardizovanih normi, mi živimo epohu srpske divlje kapitalističke egomanije.
Zašto će doći do pada?
Zato što se ne može više pokriti ni iz kreditnih, a kamoli iz realnih izvora, zadovoljavanje nagomilanih nagona seljačke oligarhije.
Zato što će doći momenat kada će u ovom istorijskom periodu, periodu koncentrovane lične vladavine narodnim novcem i državnim rezervama, seljačka oligarhija doneti odluku da onu poslednju milijardu dodeli sebi, a narod će ostaviti bez sredstava za život. Namerno.
Tada svaki sistem puca. Ovoga puta gore od Jezde i Dafine.
Miodrag Gavrilović
