Pero umesto skalpela 
Postoji teza da se na prostakluk može odgovoriti samo još većim prostaklukom, da se nasilje može pobediti samo primenom većeg nasilja, da se propaganda može neutralisati samo još boljom smišljenom i efikasnijom propagandom.
U ovo vreme raspleta teško je pogledati iza dima koji se diže iznad zapaljenih požara. Teško je biti dalekovid u maglama sadašnjosti u kojima još uvek tumaramo. Teško mi je da se oduprem utisku da je u toku sukob dve gomile, ne dve celine, dva entiteta, a nikako dve političke opcije, već dve gomile koje trenutno zauzimaju taktičke pozicije i odmeravaju snage nedeljnim prebrojavanjem.
A gomile su oduvek bile besvesne, povodljive i lakoverne. Njih pokreće nesvesno, one reaguju najprostijim instiktima i vidljiva je njihova preteranost u emanaciji najprostijih osećanja- preterane mržnje ili slepe zaljubljenosti.
Glavni impuls pokretanja masa jeste najavljivanje sudbonosnih događaja koji najvaljuju ili prethode smenama epoha. Pad Berlinskog zida, tehnološke revolucije, rušenje Kula, SEKA, KOVID, Treći svetski rat-sve su bile i ostale propagnadne fraze koje su rabljenje da bi ubrizgale pogonsko gorivo i trajno promenilo stanje svesti izmanipulisanih masa. To jeftino emotivno oružje za masovno uništenje zdravog razuma i danas je u upotrebi. Dok smo one koji su do juče najavljivali Armagedon i drugi dolazak Hrista smatrali psihotičnim fundamentalistima, danas oni koji plasiraju gotovo slične nebuloze o globalnim geopolitičkim promenama sa drugim dolaskom ili Trampa ili Putina ili Sija ili bilo kog drugog koji će ostvariti njihove ideološke vlažne snove postaju TV zvezde i youtube heroji nacije.
Da bismo izbegli po ko zna koji put već ponovljeni scenario, moramo sačuvati ono malo razuma i iskoristiti ga za planiranje sutrašnjice na osnovu činjenica i iskustva. Vreme je da polako razaznajemo obrise Srbije bez Aleksandra Vučića na vlasti. Kakva će ona biti značajno, ali ne i jedino, zavisi od prvih odluka njegovih naslednika (pravilnije je reći odluka onih koji su ga pobedili).
Prvo što moramo podvući kako premisu jeste da će na brod i dalje morati da prati inerciju geopolitičkih pomeranja koja je usmerena teškim istorijskim nasleđem. Ne nasedajte-Krim nije Berlin, Aljaska nije Jalta, Ukrajina nije ni Vijetnam, ni Afganistan.
Probudimo se! Srbija više nije ni na granici civilizacija, niti je svetska raskrsnica. Ta imaginarna granica koju mi zamišljamo kao zid, front ili karaulu, pomerena je na istok stotinama kilometara daleko, a mi smo ostali duboko u trbuhu sveta koji odbijamo da prihvatimo kao svoj iz infantilnog inata, a koji je uprkos tom odbijanju prožeo sve pore našeg društvenog, političkog i individualnog života. Dan posle mora da bude dan našeg odrastanja.
Nova vlast imaće mnogo goru poziciju od one sa početka veka. Ponovo će biti teško održavati revolucionarni entuzijazam i unapred treba otpisati tu vrstu besplatne pomoći. Nerešena pitanja koja nam ostaju u nasleđe postaveljene su kao zamke, kao minsko polje, kao eksplozivne naprave sa odloženim aktiviranjem. Ekonomski izazovi biće prvi udari koji će pogoditi umorne, izranjavane, moguće i razjedinjene pobednike. Pre 25 godina pomoć u vidu donatroskih konferencija i otpisivanje dugova Londonskog i Pariskog kruga bili su nagradni paketi za demokratski dvojac posle Miloševića. Sada pre možemo očekivati pokretanje menica i izvršiteljsku naplatu dugova od bilo kakvih znakova dobre volje finansijskih mogula. Da, korupcija ubija, ljudi su željni pravde, ali njihova naprasna pravdoljubivost obrnuto je proporcionalna praznini njhovih creva.
Kosovo je teg oko vrata koji se pretvara u mač iznad glave skoro svakom srpskom vladaru. Nastupa faza dekompozicije kosovskog mita. U pokušaju da se ovim protestima odredi ideološki predznak neretko i olako daje ocena da su oni desničarski, nacionalni, partiotski… Demogaški pamfletari maskirani u profesorske toge mešetare što po ulici, što po fakultetima, što po raznim medijima upitnog kvaliteta nastojeći da pobunjenoj omladini uvale stare zablude kao nove zavete, stare dugove, kao nove obaveze, njihove poraze kao buduće pobede. Lažni nacionalisti uvek emotivnom psihologijom nastoje da drugima nametnu iracionalne ciljeve uz uporno neodustajanje od istorijskih neistina. Dan posle mora biti početak preobražaja Srba u modernu naciju! Racionalizovani modernizam ne isključuje postojanje mitova, kulture sećanja, očuvanja tradicije, jačanje institucionalne istorijske svesti. Sve su to kategorije koje čine integrativnu strukturu jedne zajednice. Dan posle nije početak čekanja osvete, mobilizacije ili mrmotskog dogodinašenja. To onda ne bi bio dan posle Vučića, već polarna noć. Nama treba novi početak, a ne reprize.
I opet, pozicija nove vlade prema kosovskom problemu biće gora nego one pre 25 godina. Tada je međunarodna zajednica popunjavala vakuum nastao posle proterivanja srpske države i trasirala put kosovskoj nezavisnosti od Beograda, sada je na stolu formalizacija tog procesa koji Srbija ne može da izbegne. Za sve one koji ne podnose predočavanje stanja bezalternativnosti, Srbija ima tri opcije. Prva je politika restitutio ad integrum, odnosno povratak na stanje pre 1999.koje je moguće ostvariti samo potiranjem onoga što se tada dogodilo, a to je rešavanje političkih problema primenom sile. Druga opcija je takozvana politika zamrznutog konflikta koja je moguća samo kada postoji balans moći svih uključenih strana. Treća opcija jesu pregovori. Ništa novo, ništa nepoznato. Naprotiv, pregovarali su svi od Đinđića, preko Koštunice i Tadića, do Vučića. Spoiler alert-pregovaraće i pobednici! Na žalost, kiša pada i po pravednima i po nepravednima, manevarski prostor nove vlasti biće izrazito sužen, jer su zahtevi, obaveze i postignuti kompromisi predeterminisali konačno rešenje. Jedina koncesija koju je možda moguće ostvariti i koju otvoreno priželjkujem jeste odustajanje od članstva u OUN za Kosovo.
Da ne bismo opet upadali u kolektivnu autodestrukciju zbog depresivnosti usled iznevervene revolucije, već je sada vreme da postavljamo okvire ne za buduća pitanja, već za moguće odgovore koje ćemo morati da damo ne strancima, ne vremenu ispred nas, nego sebi samima. To neće definisati saom dan posle Vučića, već i nas posle njega. Ako budemo uopšte sposobni da sebe posle svega pogledamo u ogledalo.
dr Aleksandar Dikić
