Ustani Srbijo 
Naši i te kako brojni aktivni jugonostalgičari, u očekivanju pada Vučića (što se neće, nažalost, desiti baš preko noći), intenzivirali su svoje obmanjujuće priče kako bi još više probudili jugoslovenske sentimente kod velikog dela naše nacije. Nadaju se da će se, umesto da krene putem nacionalne konsolidacije, Srbija posle diktature još više ponašati kao mala Jugoslavija.
Kič prevarantski patriota Vučić za njih je, zbog praznih nacionalnih reči, previše Srbin. Kada ga se rešimo, hteli bi da se pravimo da smo Jugosloveni. Valjda, da mogu ponosno da pevaju – dok se voze od Subotice do Vranja – „Od Vardara pa do Triglava“. Ili, da izbacim iz igre sentimente, da za račun naših regionalnih oponenata koji sistematski rade sebi u korist, lobistički parališu Srbe prežvakanim zabludama o „bratstvu“ da bi relativizovali sopstvene potrebe radi nekakvih „opštih“ regionalnih težnji (iza kojih se kriju računi naših oponenata).
Velika Jugoslavija je – gledano načelno – predstavljala poželjan projekat. Ona je mogla da bude dobar okvir za objedinjavanje srodnih, često skoro istorodnih, naroda, koji su bili tako izmešani da je njihovo razdvajanje moralo da bude bolno. Međutim, jedno je teorija, a drugo praksa. Za nju da bi bila uspešna potrebna je dvostrana saradnja. Svi u zajednici moraju nečega da se odriču da bi ona imala istinski smisao, a ne da se samo jedna strana radi nje žrtvuje.
Srbi su iskreno težili jugoslovenskom objedinjavanju, i radi njega su – brzo se pokazalo – fatalno žrtvovali svoje nacionalne interese onda kada su u mnogome mogli da ih parcijalno realizuju 1918. godine. Time su, bukvalno, Hrvate i Slovence spasli od komadanja i neizvesne državne budućnosti onoga što im preostane. Zauzvrat nismo dobili zahvalnost, već Jasenovac, Jadovno, pokolj u Glinskoj crkvi.
Ušli smo u zajednicu sa onima koji su nas mrzeli, a oni su spas koji su tako dobili na tacni, doživeli kao frustrirajući pad u zagrljaj većeg „brata“. Još više su nas zbog toga mrzeli. Uprkos tome – i činjenici da je Hrvat J. B. Tito, pošto je nesrećnim spletom (geo)političkih okolnosti postao gospodar obnovljenog jugoslovenskog prostora 1944-45. godine, naneo Srbima više zla nego svi turski sultani zajedno – naši „prosvećeni“ Evropejci ponovo nam prodaju jugoslovenski košmar kao svetli san. I ne smeta im da tvrde da su liberalne demokrate zapadnog tipa, dok veličaju krvavog boljševičkog tiranina kakav je bio Broz.
Najnovija njihova priča, namenjena zavođenju dobroćudnog srpskog naroda, večno željnog nekakvog bratstva, koja je i povod za ovaj tekst, glasi: naši studeni su ponovo uneli duh sloge u čitav region; mnogi u Hrvatskoj, Sloveniji i drugim danas nezavisnim delovima nekadašnje Jugoslavije, zbog njih ponovo sa simpatijama, navodno, gledaju na Srbiju.
Možda je stvarno delimično tako, mada je činjenica da nas mnogi u komšiluku mrze sa studentima ili bez njih. To ne znači da mi bilo koga trebalo da gledamo „urokljivo“. Uveren sam da je i pre najnovijih dešavanja u Srbiji, većina Srba imala ljudsko razumevanje za naše okruženje. No, kako se kaže, ljubav za ljubav, a sir za pare. Ne mešajmo babe i žabe. Pragmatično gledajmo sebe!
Sve najbolje komšijama, ali ne na račun naših interesa. Njih moramo da štitimo bez štetnih „filija“ i „fobija“ u odnosu na bilo koga. Geopolitika je zasnovana na hladnim kalkulacijama. A što se jugoslovenstva tiče, posle svega što smo zbog njega doživeli, neka ide na glavu svakome ko nam ga nudi. To poželeti je krajnje racionalno!
Jedan pametan srpski političar u BiH, novinar Risto Radulović – na osnovu iskustva sa predstavnicima Hrvata u Skupštini te naše zemlje pod austrougarskom okupacijom od 1878. (od nje i anektirane 1908. godine) – pre Prvog svetskog rata ukazivao je kuda će nas odvesti nepromišljena, srceparajuća, naklapanja o bratstvu sa Hrvatima (nalik onima koja su ponovo u modi). Podsećao je Srbe da su slično postupali sa Bugarima, pa su prošli kao „bos po trnju“. Onda su prešli na Hrvate, i, dalekovido je tvrdio, neće se ni to dobro završiti.
Državne traume koje smo imali od 1918. do 1941. godine, pa ustaški genocid 1941-45, te diktatura crvenog cara nadahnutog frankovskim idejama u kominternovskoj obradi i njegovih epigona do pred kraj SFRJ, konačno, i naša krajiška golgota 1995, potvrđuju koliko je mudri Hercegovac Risto – za koga retko ko i od obrazovanih Srba danas zna – bio u pravu. I ništa se nije promenilo. Ne nasedajmo, stoga, na antisrpsku jugonostalgičarsku propagandu, koliko god da čisto ljudski gledano, svi mi srednjih i starijih godina, imamo i lepe uspomene iz doba Jugoslavije, te je ta država, da je bilo prema njoj preovlađujuće dobre volje i kod drugih a ne samo u Srba, mogla da bude dobro rešenje za sve nas!
Dragomir Anđelković
