Slovo o slobodi 
Badnji dan je. Veče. Na platou ispred užičke Crkve Svetog Đorđa godinama je puno sveta. Kuva se vino i lože se badnjaci. Deca su svuda okolo. Dotrče do vatre i bace u nju po koju granu. Priča se, razgovara. Čeka se Božić.
Duga je tro tradicija. Nekad smo bili nasmejani. Iščekivali Badnji dan da se vidimo sa porodicom, a ispred Crkve sa dragim licima iz svoje generacije, prijateljima i komšijama. Očekivali smo tu vrstu prijatne praznične atmosfere. Bili smo željni lepih dana, boljih godina, srećnijih vremena. Priželjkivali malo više lične radosti i boljeg života za sve.
I ove godine je puno sveta. Samo je ove godine nečega čudnog u vazduhu. I prljavog. Bukvalno. U gradu je nepodnošljivo. Sa lica Užičana nestao je izraz sreće, a razna iščekivanja i zebnje lebde nad glavama stanovnika ovog grada.
Kako to izgleda kroz statistiku i brojeve. Indeks zagađenja je nehuman i užasan – 276. I dok je u Užicu indeks zagađenja ekstremno visok u Klagenfurtu je 50, Parizu je 37, u Rimu 36, Ljubljani, Zagrebu i Budimpešti 34, a u Berlinu 25.
Pomislio bi čovek da je zagađenje danak privrednom razvoju i dobrom standardu. Prosečna plata u Užicu je 770 evra, u Zagrebu 1.585 evra, Ljubljani 1.602, a u Klagenfurtu je 3.017 evra. Jeste da je plata u Klagenfurtu 4 puta veća nego u Užicu, ali je zato zagađenost vazduha 5,5 puta manja (ironično da primetim).
Berlin, Rim, Budimpešta i Pariz su već van svake konkurencije. Užičani više nemaju sa kim ni da se porede kako valja. Zbog svog pogubnog uticaja, PM2,5 čestice, tokom godine odnesu život oko 17.000 ljudi u Srbiji. Ako je Užice jedan od najzagađenijih gradova Srbije, a time Evrope i sveta, koliko osoba godišnje umre u Užicu od zagađenja vazduha? Da li je to 500, 400, 350? Ili možda 1.000 ljudi? Na koji broj pristajemo?
Jedno od najzagađenijih mesta u EU je Jelšava u Slovačkoj. Na Badnji dan 2025., u Jelšavi (koja ima 3.168 stanovnika) izmereno je 57,9 μg/m3 PM2.5 , dok je u Užicu (koje ima 70.162 stanovnika) izmereno 246 μg/m3 PM2.5. Jezivo, ali istinito. Deca u Užicu su izložena ekstremno lošem kvalitetu vazduha 100 dana godišnje!
U Užicu nema rekonstruisane nadstrešnice na železničkoj stanici da preti životima ljudi, ali zato smog i čađ konstanto lebde iznad glava Užičana i tiho ih ubijaju svakodnevno. Oblaci smrtonosnih čestica se bukvalno vide. I svima je poznat ovaj problem. Svakome ko živi u Užicu, pa čak i naprednjacima. U budžetu Grada Užica za 2025. godinu za zaštitu životne sredine užička naprednjačka vlast je izdvojila 47.760.000 dinara. Evo kako to izgleda: 3.000.000,00 dinara za izradu strateških i operativnih planova; za praćenje kvaliteta životne sredine 5.000.000,00 dinara; za izgradnju fekalne kanalizacije u Ulici Olge Đurović 7.000.000,00 dinara i za upravljanje ostalim vrstama otpada (za prikupljanje otpada u tonama) 32.760.000,00 dinara.
Dakle, u okviru programa „Zaštita životne sredine“ planirana je izgradnja fekalne kanalizacije, a ista ta vrsta radova je planirana i u programu „Komunalne delatnosti“, na primer: fekalna kanalizacija u MZ Turica – 5.000.000,00 dinara ili kanalizaciona mreža na Beloj Zemlji – 30.000.000,00 dinara. Da ponovim – ovaj program u budžetu Grada Užica se zove: „Zaštita životne sredine“. O stvaranju boljeg kvaliteta vazduha ni jednog jedinog slova. Komunalne delatnosti su prikazane kao „zaštita životne sredine“. Neverovatno! I to je to.
Pa se posle pitam što su lica Užičana na Badnje veče bila kisela? Kako i ne bi bila, jer dišu vazduh koji ubija, štipa za oči, za nos, za grlo.
Zato je Užice i najzagađeniji grad, jer se niko ne bavi zdravljem ljudi. Ne samo u Užicu. Niko se ne bavi životnom sredinom. A kako da neko i preuzme odgovornost da vazduh ubija ljude? Ko je taj ko u svom programu ima zaštitu života ljudi i životne sredine? Pa i odbornici Milovana Stamatovića (kome se stranka zove „Zdrava Srbija“) glasali su za ovakav zagađeni budžet.
Tako je to krenulo i sa rekonstrukcijom železnice Novi Sad – Subotica i kasnije nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu. Prvo je Skupština Srbije izglasala zakone na osnovu kojih su potpisani ugovori o brzim prugama Beograd – Budimpešta, pa je posle korupcija pojela profesiju u okviru rekonstrukcije nadstrešnice. Princip je isti – niko ne odgovara ni za jednu stvar. Svi dižu ruke da bi bili deo autokratske moći. Da li je to Užice, Novi Sad, Srbija potpuno je nebitno. Koga briga šta će sutra da se desi? Ljudski životi su podređeni korupciji. A tako bi i bilo da se nisu pojavili studenti i rekli: „Ruke su vam krvave. Tražimo odgovornost.“
I eto nas sad. Badnji dan i Božić u gradovima po Srbiji. Jedni drugima šaljemo božićne čestitke. Studenti i dalje blokiraju fakultete. Nema ni nastave, ni ispita. Traže suštinu. Traže smisao. Istrajni su. Ne odustaju. Veruju. Veruju u pravdu i znanje. Nešto veoma važno, životno ogromno i suštinski bitno je zaustavilo njihovo redovno studiranje. Saznanje da ne mogu biti akademski građani, a da ih ne dotiče zločin u ime vlasti. Zločin nad svima u ime režima. Njihova etika u praksi pokazuje koliko smo se ovih decenija udaljili od normalnosti i ljudskih vrednosti. Od hrišćanskih vrednosti.
Smrtonosni oblaci nad Užicem zloslutno stoje. Još uvek se niko ne bavi njima. Ti oblaci otrova se bave nama i uzimaju ljudske živote. Nebitno je da li je to Badnji dan, Božić, slava, praznik, vikend, jutro ili noć. Ljudi se truju sve vreme, a opet ne preduzima se ništa povodom toga.
Opet u svima nama su iščekivanja novog početka.
Božić nad Srbijom donosi novu nadu. Nadu u snagu malog čoveka, u snagu svakoga od nas. Nadu da ćemo se napokon baviti svojim životima, da ćemo živeti u društvu koje uklanja loše prakse, stvara dobre standarde i gde udišemo čist vazduh punim plućima. U društvu čistih, a ne krvavih ruku. Ako verujemo da će dobro pobediti, onda će tako i biti. Stvari se menjaju i mogu se menjati. Na nama je.
Hristos se rodi!
Miodrag Gavrilović
