Određen broj studentskih plenuma je od opozicije tražilo da napusti Narodnu skupštinu u cilju povećanja pritiska na režim da raspiše vanredne parlamentarne izbore. Imajući u vidu nekoliko bojkota koje smo imali u poslednjih 5 godina (https://t.me/politicki_komentar/9), ponovo su na površinu isplivali paušalni stavovi o bojkotu koji ignorišu kontekst. Zato je ovo pravi trenutak za kategoriju „Kontekst je keva“.

Pre toga samo da jasno kažem svoj stav: mislim da bi i za opozicione stranke, ali i za borbu protiv Vučića, bio dobar potez da poslušaju studente. Prvo, zato što bojkot nije trajna odluka, niko im ne traži odricanje od mandata, i u svakom trenutku za 2, 3 ili 6 meseci mogu da prekinu bojkot ukoliko se promeni kontekst (jer kontekst je keva). I drugo, zato što to jeste jak pritisak i osporava legitimitet Skupštine koju bojkotuje skoro trećina poslanika.

Sada da se vratim na osnovnu temu, a to je svrha ili učinkovitost bojkota u odnosu na kontekst.

Bojkot nije ni dobar ni loš po definiciji, Bacite u smeće sve paušalne, u nameri univerzalne, pozicije o bojkotu.

Bojkot se ne može procenjivati na osnovu istorijskih analogija, najdraže discipline kafanskog empirizma. Posledice jednog bojkota neće nužno biti iste i kod sledećeg, kakve god da su.

E sad malo o činjenicama.

Bojkot Narodne skupštine 2018., i povezani bojkot parlamentarnih izbora 2020. godine JESU bili uspešni, jer su zaustavili propadanje opozicije i uspostavili Narodnu skupštinu osporenog legitimiteta, što je režimu po prvi put od 2012. godine otežalo da sprovodi neke svoje politike (Rio Tinto, korona zaključavanje, čak i poražavajući rezultat za promenu Ustava iako je referendum, dokazano, pokraden i na kraju prihvaćen), a opoziciji je omogućio rast podrške i, konačno za razliku od svih izbora od 2014. godine šanse na nekim izborima (lokalnim 2023. i 2024.). Osporeni legitimitet se vidi i u tome što je režimo morao da održava izbora za Narodnu skupštinu tri puta u četiri godine (2020., 2022. i 2023.) iako je imao jake većine. Bojkot je bio jedan od ključnih nosioca razvoja svih kriza od 2020. do ovamo jer je, stvarajući vakum u predstavničkoj instituciji, politiku jako gurnuo na ulice.

Sa druge strane, bojkot nekih opozicionih stranaka nekih lokalnih izbora 2024. godine, a posebno beogradskih, jeste bio loše rešenje jer je oduzeo realnu mogućnost opoziciji da osvoji Beograd, Niš, Čačak, i još neke gradove i opštine (mahom beogradske).

U ovom mandatu, bojkot Narodne skupštine je, do skoro, bio loše rešenje za opozicione stranke, jer je Skupština bila osnovna platforma opozicije za komunikaciju. Međutim, sa pojavom novog, dominantnog, političkog aktera koji nije u Skupštini, diktira politički tempo i koji je prebacio političku arenu u potpunosti na ulicu, ostajanje u skupštinskim klupama deluje kao visok politički rizik.

Pogotovo kada je odgovor veoma smušen jer imamo neke stranke koje su odmah prihvatile (DS, SSP, SRCE, NDSS), neke koje su prihvatile ali i dalje imaju skupštinske aktivnosti (PSG), neke koje su najavile bojkot samo sledeće sednice (ZLF), i neke koje traže dogovor da bi stupile u bojkot (NPS).

Dušan Lj. Milenković

https://t.me/politicki_komentar

*Fotografije su izbor uredništva portala