Otkrića o milionskim donacijama iz manastira Tumane u kase Srpske napredne stranke (SNS) predstavljaju ne samo finansijski, već i moralni skandal epskih razmera. Ako se ispostavi tačnim da se milostinja vernika, novac od sveća, ikona i „dobrovoljnih priloga“ sliva direktno u političke fondove – onda više ne govorimo o zloupotrebi vere, već o sistemskom poniženju duhovnosti zarad političkog opstanka.
Srpska pravoslavna crkva (SPC) i režim očigledno više ne znaju gde prestaje hram, a gde počinje partijski štab.
Ova perfidna simbioza vlasti i Crkve, cementirana parolom „ko je za Vučića, taj je za Boga“, ukida poslednje preostale granice između svetog i profanog, između vere i manipulacije. Ako se zaista iz manastira iznose milioni evra u gotovini i prelivaju u crne fondove SNS-a, onda SPC više nije samo duhovna institucija – već direktni partner u političkom kriminalu.
Vernici – saučesnici ili žrtve?
Vernici, koji sa verom u očima pale sveće i ostavljaju dinare u kutije „za manastir“, veruju da ulažu u svoje spasenje. A zapravo finansiraju sendviče, autobuse za mitinge i produkciju veštačkog oduševljenja na stranačkim skupovima. To je svetogrđe. To je izdaja poverenja običnog čoveka, koji poslednji dinar daje Crkvi – a onda ga gleda na TV-u, kako „aplaudira“ Vučićevim govorima iz prvog reda.
Država je sekularna – osim kad to ne odgovara SNS-u
Zakon jasno definiše Srbiju kao sekularnu državu. Crkva bi trebalo da bude odvojena od države. Ali u praksi, SPC i SNS funkcionišu kao političko-finansijski savez, u kojem se oltar koristi kao govornica, a hram kao bankomat. U toj simbiozi, Crkva dobija privilegije, zemljišta, oslobađanja od poreza i gradnju hramova javnim novcem, dok režim koristi Crkvu kao sredstvo masovne psihološke kontrole.
To više nije ni režim. To je kleropolitička diktatura, u kojoj kritika Crkve postaje blasfemija, a kritika vlasti – izdaja. I jedno i drugo se u javnosti sankcioniše – društveno, institucionalno ili čak fizički.
Tumane kao simbol svega što ne valja
Manastir Tumane postaje simbol izopačenja – mesto gde se vera koristi kao političko oružje, a novac umesto pomoći siromašnima odlazi u ruke političke mafije. Ako se ispostavi da su milioni evra u kešu išli iz Tumana direktno u SNS, to nije samo krivično delo – to je duhovni zločin protiv naroda.
Gde su tu nadležni organi? Gde je tu Poreska uprava, Agencija za borbu protiv korupcije, tužilaštvo?
Neće ih biti – jer su deo istog sistema. Sistema u kojem je SPC nedodirljiva, a SNS svemoguća. Dokle god narod pristaje da se moli pred političkim idolima i ćuti dok mu se vera pretvara u oružje kontrole – biće saučesnik u sopstvenoj propasti.
Zato pitamo:
Da li će SPC demantovati ove tvrdnje – ili će ćutanjem potvrditi?
Da li ćemo konačno imati nezavisnu istragu o pranju novca u crkvenim fondovima?
Da li vernici u Srbiji zaista žele Crkvu koja služi partiji, a ne Bogu?
Ako je vera postala alat za kontrolu, a Crkva produžena ruka režima, onda smo izgubili ne samo demokratiju – već i duhovni kompas. Srbija se ne sme pretvoriti u zemlju u kojoj se na krstu ne nalazi Hrist, već lik lidera partije.
Jer kada Bog postane deo političke kampanje – tada ni vera ni država više nemaju smisla.
Đakon Bojan Jovanović
