BIVŠI

Na početku beše reč, a reč može da oživi, ali i da ubije. Ima neku specifičnu težinu, još kada dobije emotivno ubrzanje postane najjača sila u univerzumu.

U Srbiji se ne biraju reči kada je politički obračun u pitanju. Poput rafala ispaljuju se uvrede, klevete, optužbe. Reč u srpskoj politici gotovo nikoga ne obavezuje, ona je jeftina, ali korisna. One koje erodiraju ljudsko dostojanstvo, koje probijaju sve moralne pancire, koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim – one su najrabljenije, najefikasnije.

Kurtijevci, Nato-lokatori, izdajnici, prodane duše, ološ, idioti..

Da li znate ijednu zemlju u kojoj osobe koje pokrivaju najviše državne funkcije javno izgovaraju ove reči obračunavajući se sa političkim protivnicima? Da li znate predsednika koji konstantno, ali konstantno koristi uvrede u svakom obraćanju naciji?

Sada se ustaljuje polako sintagma „stranke bivšeg režima“. Ona se permanentno ponavlja kako bi se „zapatila“ u javnom prostoru jer ima višestruku namenu i efekat.

Da ponovim. Aleksandar Vučić je NAJGORI predsednik u istoriji naše republike. Makar po dva kriterijuma – on diskriminiše građane sa drugačijim političkim opredeljenjem i potire nezavisnost institucija svih ostalih grana vlasti. Samo ta dva kriterijuma su dovoljna da ubedljivo drži začelje u istoriji srpskog političkog pluralizma.

Ipak, on je u nekim stvarima u pravu. Narod ne želi bivše. Narod retko kada prašta. Moguće se neke olakšavajuće okolnosti i prenebregavanja, simuliranje kolektivne amnezije, ali niko ne želi da se vrati na staro. Narod želi promene, a one moraju da donesu novinu.

Teško je reciklirati političke biografije u Srbiji, jer je politika opasna i teška društvena disciplina. Ako želite da postignete neki cilj morate se zameriti nekim ljudima, ponekad i većini. A ako želite da trajete, onda ljudima dosadite, pa je njihova prirodna reakcija „dosta je više i njegovog“. Oba ova faktora Vučić i te kako dobro zna, zato svoje protivnike stalno naziva „bivši režim“.

Iako nekada izgleda da ne bira reči, da iskače iz verbalnog koloseka, on tačno zna koje reči imaju najjači efekat na ciljnu grupu. Ljudima se kroz decenijsku kampanju ogadila vlast pre Aleksandra Vučića. Ljudi koji su obeležili to vreme su bezdušno kriminalizovani, diskreditovani, dehumanizovani. To vreme je bez ikakvog činjeničnog utemeljenja proglašeno za najgori period u novijoj istoriji Srbije, za eru nacionalnog poniženja i moralne dekadencije.

Ali, Srbima često nisu važne činjenice, već utisak. On se stiče kombinacijom moći ubeđivanja i emotivne manipulacije. Veštim fokusiranjem na neželjene događaje iz tog perioda može se isti oslikati najgorim bojama koje postoje. Kada se virus suzi, kada je pogled fokusiran, kao kroz dugačku cev, ograničen, ciljan, naravno da je nemoguće videti širu sliku. Kada ste preblizu ili predaleko od slike ne vidite njen sadržaj, njenu poruku, ne možete da je razumete ili protumačite. 

Tako je i sa tim pojmom „bivši“. On je okidač, draž za Pavlovljev refleks hipnotisane i izmanipulisane mase. Ružna prošlost je opravdanje za ovakvu sadašnjost. Nasilno snižena lestvica standarda prethodnika vizuelno donosi iluziju o „uzvišenosti“ aktuelnih vlastodržaca. I to tako traje više od decenije.

Ta iluzija ne bi bila moguća bez permanentnog trovanja, ubeđivanja, indoktrinacije publike sa istom pričam, istim frazama, istim mantrama. Taj posao preuzeli su neumorni SNS lakeji, kvazi-intelektualci koji prodaju svoje usluge režimu tako što rentiraju svoj medijski uticaj i intelektualne kapaciteta, ma koliko one ograničene bile. Oni se okupljaju u više televizijskih sabirnih centara, najpopularnija ja Ćirilica i iz pozicije ex catadrae truju narod poluistinama, demagogijom, istorijskim nebulozama, geopolitičkim fantazmagorijama. A te ludorije su zapakovane i pečatirane faksimilima univerzitetskih profesora, akademika, direktorta raznih instituta…

Rent-a-intelektualci su postali trend u Vučićevoj Srbiji. Možete ih prepoznati po silini  nastupa i plitkosti uverenja, po frazama kojima daju novo ruho, po elokvenciji koja služi da zavara, opčini, prevari.

Ima samo jedan problem koji oni nikako ne umeju da reše, ali niko nema priliku da ga pred njih postavi. Kako to da su bivši krivi za sve, a više je bivših na vlasti, nego u opoziciji?

Ako pogledate broj stranaka bivšeg režima koje su na listi „Srbija ne sme da stane“ bićete zaprepašćeni. Pa tamo je Rasim Ljajić, večiti ministar, Ivica Dačić „večito“ na vlasti ili uz vlast, Nenad Popović DSS, gotovo ceo URS, PUPS, delovi SPO-a…

U opoziciji postoje samo dve stranke koje su činile bivšu vlast. To je DS i DSS. Svi ostali su napravili ili se učlanili u druge stranke. Pa zar to nije uradio i Aleksandar Vučić 2008. godine. Hteo je da počne iz početka. Želeo je da napravi otklon od radikala, koji su opet bivša vlast iz devedesetih i učlanio se, iz temelja stvarao novu Srpsku naprednu stranku koju kako kaže nikada neće napustiti. Zar to nisu uradili i Dragan Đilas, Miroslav Aleksić, Boris Tadić…?

Sve opcije zelenih su osveženje na političkoj sceni. Savo Manojlović takođe. Sve varijante Mi glas iz naroda (šta god ko mislio o njima) su početnici u visokoj politici.

Pa ko je to onda bivši i ko snosi političku odgovornost za to tako užasno „bivše“ vreme. Obe stranke bivšeg režima DS i DSS su više puta menjale svoje rukovodstvo i time pokazale da prihvataju individualnu, ali i kolektivnu odgovornost za greške počinjene dok su vršile funkciju vlasti. Da li je jedina kazna posle odlaska sa vlasti partijska eutanazija? Da li je posle silaska sa vlasti neophodno ugasiti organizaciju, jer je politička katarza nemoguća kod Srba. Jedina kazna posle vlasti, odnosno jedini efikasni način da se neko ne samo skloni, već i da mu se onemogući da se ikada više vrati na vlast jeste politička, a nekada i fizička sahrana. Mi smo narod ekstrema, ne možemo drugačiji biti u politici. Zato nam je uzrok smrti vladara tako često bio nasilje.

Bivši jesu najgori, ali oni bivši koji su sada aktuelni. 

I još jedna istina – bivši bivših su bili najgori. Crveno-crna koalicija bila je nešto najgore što se desilo Srbiji poslednjih pedeset godina. To je tako lako dokazivo, da je bezobrazluk dovoditi taj poluaksiom u pitanje. Gore od najgoreg je što su najgori dobili drugu šansu. To je naša najgora greška i zbog toga ćemo platiti i plaćamo najveću cenu.

Bivši bivših će nam doći glave baš zbog toga što nemamo pravilan odnos prema svim bivšima. Zato nam je i sadašnjost ovakva kakva jeste. A i ona će uskoro postati bivša.

Dr Aleksandar Dikić