Nije mi trebalo mnogo vremena da shvatim čemu služi „Beogradski kolektiv“. Već sam naziv odaje nameru: napraviti imitaciju. I to ne bilo čiju, već Beogradskog sindikata – grupe koja već decenijama peva ono što vlast ne želi da čuje.
Sindikat je glas ulice, njihove pesme su oružje. Teme žestoke, tekstovi jasni, kritika direktna. Kada kažu „Sindikat“, ja odmah pomislim na otpor – na ljude koji se ne boje da dignu glas.
A onda se pojavi „Kolektiv“. Slično ime, ali potpuno drugačija misija. Umesto oštrih stihova – turbo-folk ritam. Umesto besa – „sloga“. Umesto kritike – „neutralnost“. Sve upakovano kao reklama za „narodno jedinstvo“, verovatno iz istih kuhinja koje su godinama pokušavale da uguše svaku ozbiljnu studentsku i građansku pobunu.
Neko bi rekao: pa šta, obična pesma. Ali nije. To je klasičan trik – zameniš original kopijom, pa onda forsiraš kopiju dok ljudi ne počnu da mešaju pojmove. A ja, kao žena koja je pratila rad studenata i pokrete otpora, vidim jasno: studenti se osećaju ismejano, „ćacije“ dobijaju jeftinu verziju turbo-folka, a javnost još jednu potvrdu da režim ne preza od falsifikovanja kulturnog identiteta.
Ironija je u tome što je ta imitacija toliko providna da vređa i one kojima je namenjena. Studenti vide praznu poruku, publika dobija kič, a ja ostajem zbunjena koliko je pokušaj imitacije jadno smišljen.
Razlika se, ipak, ne može sakriti. Beogradski sindikat je ime koje je nastalo iz naroda i ostalo uz narod. Beogradski kolektiv je proizvod političkog marketinga, i kao svaki proizvod – ima rok trajanja.
Kada prođe ova instant kampanja, ostaće mi gorak ukus jedne loše imitacije. A ime „Beogradski sindikat“ – ostaće ono što jeste: sinonim za glas koji se ne da kupiti.
dr Svetlana Cvijanović
