Nekada je bio metropola. Srce Balkana koje je kucalo u ritmu kulture, mode, bioskopa, točenog sladoleda i bioskopskih platna na kojima su se prikazivali filmovi o ljubavi i slobodi. Grad reka koje su bile pune života, a ne mulja i plastike. Grad gde se na Kalemegdanu ljubilo, a na Terazijama raspravljalo o poslednjem koncertu EKV-a ili o knjizi koju je “onaj čupavi s Filološkog” upravo napisao.
Beograd je bio grad osmeha. Grad u kojem se mogla prepoznati radost života čak i kad se nije imalo mnogo.
Danas je – kaput.
Nema više Beograda. Ostala je samo betonska kulisa, pozorište senki gde ni glumci više ne veruju u ulogu koju igraju. Stari Beograđani, oni koji su znali gde se najbolje jede burek, gde je kafana radila do zore jer se igralo za dušu, gotovo su nestali. Zamenili su ih umorni paprikari, nakupci s margina, i oni sami žrtve istog mehanizma koji melje i pljuje bez razlike.
Mansarde koje su nekad bile dom mladim pesnicima i studentima, sad su prenatrpane očajom i čekanjem. Nema dečje graje – samo lavež pasa. Umesto unuka, na povodcima trčkaraju kučići, nežno negovani, često važniji od ljudi. Ljudi ćute, štede na sebi, da bi ljubimci imali pelene, frizere i korejske poslastice.
Grad koji je nekad prštao od duhovitosti, sada je grad pogleda u daljinu. U prazno. Ljudi više ne razgovaraju – oni beže pogledima, zatvaraju vrata pre nego što izgovore „dobar dan“.
Turisti dolaze – u proseku na tri dana. I nikad se ne vraćaju. Za to kratko vreme potroše nekoliko evra, vide reku, zgradu nekadašnje slave, probaju rakiju. Neki ostave i dušu kod jeftinih dama za jedno veče. Vikend turizam: zabava po sniženoj ceni i moral na rasprodaji.
Beograd, to više nije grad – to je privid. Ograđen betonom, nadziran dronovima, osakaćen samodovoljnošću i pohlepom. Umesto razgovora o umetnosti, vode se bitke za kvadrat. Umesto solidarnosti – konkurencija. Umesto dece – aplikacije za vantelesnu oplodnju. Umesto nade – algoritam.
A SPC? Crkva Svetog Save, nekada narodna kuća, postala je institucija moći – daleka, uzvišena, bez dodira sa narodom koji svakodnevno krvari u tišini. Patrijarhu se, izgleda, malo zamantalo. Ne vidi stradanje vernika, majki sa decom koje nemaju za hleb, staraca koje niko ne pita kako su, niti mladih koji odlaze bez pogleda unazad. Ne vidi ni prazne crkve, ni ugašene kandila po parohijama, ali zato vidi – i glasno podržava – Dodika, čoveka optuženog i izolovanog, kome se sprema kazna, ne zato što je svetac, već zato što je deo istog mehanizma laži i pljačke. I tu patrijarh ne ćuti. Tu se umeša, zauzme stranu. Tamo gde bi trebalo da je Evanđelje, on bira politiku. Tamo gde bi trebalo da je uteha, on nudi kalkulaciju.
Bog, izgleda, više ne stanuje ovde.
Beograd, kaput.
Ostala je samo buka, kao eho nečeg što je nekad postojalo. Grad koji je sanjao, sada se budi u noćnoj mori.
Ali ni snovi više ne dolaze.
Đakon Bojan Jovanović
