Mogu li vaterpolisti napred bez bazena? Može li olimpijski šampion da razmišlja o nastavku uspeha ako neke buduće generacije nemaju uslove da treniraju koliko treba? Da li Beograd, vaterpolo metropola, može da izdrži trku sa rivalima iz inostranstva sa samo tri bazena u igri?
Kako piše Sport klub, bazen na Novom Beogradu, Tašmajdan i Banjica funkcionišu. Objekat na Dorćolu je ponovo u fazi adaptacije. Ostalih objekata za takmičenje nema. Posluže još baloni, tada je i Košutnjak u igri i to je sve.
Jedna od želja predsednika Viktora Jelenića bila je vaterpolo centar u Beogradu, prvi koji bi bio napravljen od 1973. Više od pola veka glavni grad nema novi bazen. Smešno da nije tužno, bruka i sramota.
Uzgred o infrastrukturi sporta u Beogradu moglo bi da se piše i piše. Tek bazen je bio predviđen u EXPO programu. Od toga ništa. Ponovo će se uzimati montažni bazeni u Areni sa nadom da neće završiti kao i ona dva iz 2016. koja su negde na periferiji Vrnjačke Banje. Savez to sam ne može da reši i daleko je veća odgovornost države, ministarstava, grada…
U tri nivoa takmičenja, regionalnoj ligi, Prvoj A i Prvoj B srpskoj ligi Srbija ima 28 klubova. Od toga više od polovine 15, je iz glavnog grada. I to treba da se razvija u tri bazena.
Nedavno je Miloš Vukićević, centar Crvene zvezde, pričao da klub trenira jednom dnevno, da često koristi mali bazen na Banjici i da je uz sve zahvalan Partizanu na pomoći koju dobijaju.
Tako vaterpolo u Beogradu ne može napred. Jeste, ima klubova koji su po ambicijama rekreatvini, ali uzimaju termine i koriste prostor. Možda ima veze što samo Novi Beograd vodi uspešno borbu sa ambicijama dok nekadašnjih prvaka Evrope Partizana i Crvene zvezde niko ne vidi kao sastave sa velikom perspektivom. O ostalima da ne govorimo.
Rekli smo, 15 seniorskih timova koriste tri bazena i poneki balon. Šta ćemo sa ženskim klubovima kojih u Beogradu ima pet od osam ukupno? Gde obezbediti termine za mlađe kategorije čije članarine predstavljaju značajnu stavku na računima klubova? Kako obezbediti prostor za plivačke klubove, za one koji gaje sinhrono plivanje i skokove?
Uuups, a građanstvo?
Završimo anegdotom iz sredine devedesetih. Poznati trener, poznat po znanju, ali i duhovitosti, nažalost pokojni Mihailo Šain bio je selektor Danske. Doveo je svoje pulene u Beograd da se upoznaju sa radom timova koji su stvarali igrače najviše klase.
Danci, bez mnogo znanja, ali sa radom u idealnim uslovima u svojoj zemlji su željno došli na prvi trening na Dorćol. Šain im nije pričao o problemima sa energentima koji su bili uobičajena pojava u Srbiji. Pustio ih je na suvi trening a zatim pozvao na ivicu bazena.
„Momci, idemo, hop!“
I razdragani Danci su skočili. Skočili i zaledili. Bukvalno zaledili, temperatura vode je bila oko 22 stepena.
Pričao je kasnije Šaca:
„Ripili su iz vode do plafona. Gledali su me zaprepašćeno. Samo sam im rekao: tako se postaje svetski prvak.“
Danci nikada nisu ništa uradili u vaterpolu. Ali ta hladna voda na Dorćolu sredinom devedesetih podseća na broj bazena na kojima zaista rade sjajni igrači.
Gde nas ta nebriga o bazenima vodi?
Odgovor nije teško pronaći.
Tekst: Dejan Stevović (Izvor: Sport klub)
