Dr Aleksandar Dikić 
Kad god se zaluta, neophodno je odgovoriti na tri pitanja-gde smo, odakle smo krenuli i kuda smo naumili.
Srbija je zalutala. Devetnaesti vek smo žrtvovali da bismo se oslobodili i ujedinili. Dvedeseti vek smo potrošili da bismo se razdvojili i ponovo izgubili slobodu. Dvadeset i prvi vek trošimo popravljajući grepke iz prethodnog veka. I evo, prošla je četvrtina stoleća mi još uvek nemamo odgovore na tri gore postavljena pitanja. Krećemo se kao guske kroz maglu, osluškujući instikte, šesta i sedma čula, varljivu intuiciju, čak smo spremni i na samoubilački hazard.
Ipak, ove godine većina izlazi iz statusa posmatrača i polako preuzima stvari u svoje ruke. U tim rukama nekada je jaje, nekada vuvuzela ili pištaljaka, nekada transparent. Ljudi su prestali da koriste samo uobičajena oružja za masovno uništenje društva u postmodernoj-tastaturu, pametne telefone, kamere, veštačku inteligenciju. Shvatili su da su kapije njihovih mikrosvetova probeijene, da su zidovi srušeni i da su postali izloženi, ugroženi, lomljivi, povredljivi, uplašeni, besni. Na ovaj koloplet negativnih emocija studenti su postavili pozitivni predznak. Ukazala se nada, magla se malo razbistrila, pojavila se lux in tenebris.
Šta je bilo odlučujuće da ovaj studentko-narodni bunt bude najdugotrajniji i najmasovniji otpor diktaturi u srpskoj istoriji?
To su ljudi koji su nekada aktivno ili prećutno podržavali režim Aleksandra Vučića. To su ljudi koji su ubeđivali sebe ili dozvoljavali da budu ubeđeni kako je Aleksandar Vulić najbolji zaštitnik njihovih interesa. Oni prozapadni u njemu su videli evropejca sa knjigom Maksa Vebera pod miškom, usvojenog sina muter Merkele i mesiju koji će ispraviti sve neoprostive greške žutih i Srbiju prečicom uvesti u EU. Proruski deo stanovništva koji tepajući sebi pridodaje u pridev patriotski u njemu su videli maskiranog rtadikala koji pravi kompromise tamo gde mora, ali kao lav (što bi rekao pokojni patrijarh) brani nacionalne interese na Kosovu, podržava Republiku Srpku u izvornom dejtonskom obliku, ne dozvoljava rasrbljavanje Crne Gore, i sve to dok izigrava Putinovog posinka ustoličenog da formira balkansku Belorusiju.
Danas, skoro deceniju i po kasnije, svi vide da je Salve koji se presamitio i unapredio, koji je skinuo bedž i postao Eliot Nes, koji je progovorio i nemački i ruski i kineski, koji je dobio Trampovo penkalo i Si Đi Pingov poluzagrljaj, možda većinu ubedio da je postao Pavle i na toj metamorfozi zaradio nezapamćenu popularnost domaće i strane javnosti-ponovo postao Salve. Nekadašnji gonič i izrabljivač koji je odglumio svoju apostolsku ulogu, sada se ponovo vratio sa bičem u ruci pa goni i medije i univeritet i političke protivnike. Pavle je skinuo ranohrišćanske rite sa sebe i obukao staroradikalski šinjel sa Šešeljevim bedžom na reveru. Salve se više ne krije, omžda žali što je predugo bio Pavle, ali fijuk biča će sve to rešiti jer je njime već pobedio „obojenu revoluciju“!
Većina u Srbiji više ne veruje u Vučićeve laži, prozreli su njegova politička šizofrena cepanja, jasno im se ukazuje njegovo pravo lice. A to lice više nema osioni izgled kada pobeđuje protivnike na nameštenim izborima, nema onaj podsmeh kada govori o konkurenciji, nema onaj uverljivi zabrinuti izgled kada govori o ekonomskim problemima, nema onaj sjaj u oku kada govori o svojim „istorijskim“ uspesima. Samo je jedna emocija na njegovom licu-bes. Bes izazvan mržnjom, frustracijom, razočaranjem. Besan je na studente i akademsku zajednicu jer su nisu poklonili njegovoj moći, snazi, autoritetu, nisu se „dogovorili“ sa njim kao što su gotovo svi koji su mu došli „na noge“, nisu ustuknuli pred njegovom „veličinom“. Besan je jer mrzi one koji ga nosi zavoleli iako im je upumpavao milione u budžete, bio spreman da poveća cifru, jer on je navikao da kupuje ljubav, da kupuje vernost, da kupuje ljudske duše, za njega je čovek ili rob ili roba. Frustriran je nezahvalnošću naroda koji je spasio propasti, uveo ga u zlatno doba, promenio lice Srbije ne shvatajući da ga je tom promenom unakazio. Razočaran je jer je neshvaćen, neprihvaćen, nevoljen. Taj bes u njemu čini ga slabim, ali i opasnim. Opasnijim nego ikad.
U njemu taj bes raste. Zato pumpanje na ulicama ne sme da prestane. Jer tenzija na ulicama je jedina brana koja kontroliše izliv tog besa. Što je pritisak na ulici slabiji, taj bes pronalazi svoje žrtve. I obrnuto.
On više nema na koga da se osloni osim na polusvet kojim se okružio, osim na ološ od koga je napravio elitu, osim na one koji su se izgubili u lavirintu kulta. On više nema većinu, svestan je toga i zato po prvi put ne sme da raspiše izbore iako je to sa lapidarnom lakoćom činio godinama unazad.
Upozorenje-većina koja je protiv njega nije politički, ideološki, ni vrednosno homogena, ali se polako homogenizuje oko studenata i njihovih zahteva, kriterijuma, proglasa, edikta.
Zato letnje vrućine ne smeju biti merene samo Celzijusovom skalom. Povatka na staro više nema. Kao što Salve više ne može postati Pavle, ni Srbija više ne može ostati prokleta avlija.
Nema odustajanja, jer nemamo kud nazad. On nam ne daje samo izbore, već nam ne daje ni izlaz. Vreme je da izlaz mi pokažemo njemu.
Pumpaj!
Dr Aleksandar Dikić
