Slobodno 
„U svom televizijskom šouu, mogao je podići šargarepu i nazvati je cveklom. Njegovi protivnici počeli bi da mu se smeju: „Kakav idiot! Ne razlikuje šargarepu od cvekle.“ Ali, po završetku emisije, garantujem vam, on će biti taj koji će se smejati. Pomisliće u sebi: „Ne mogu da poverujem kako sam ih izradio, navodeći ih da cele nedelje pričaju o šargarepama i cveklama.“
Tako je o potonjem vođi „Bolivarijanske revolucije“ i predsedniku Venecuele od 1999. do 2013. godine govorio njegov prijatelj iz vojničkih dana Francisko Arijas Kardenas.
O tome kako je Ugo Rafael Čavez Frijas umeo da „zavara ljude odvraćajući im ili skrećući pažnju“, o tome kako je nepoželjne poruke „utapao u bujicu provladinog sadržaja tako da je opoziciona igla nestajala u propagandnom plastu sena“, pisali su Sergej Gurijev i Danijel Trajsman u svojim „Spin diktatorima“ („Arhipelag“, Beograd, 2023):
„Zasipao je publiku salvama informacija. Svake nedelje ujutro, sve do osam sati, preterivao bi u teatralnostima u svom improvizovanom televizijskom šou programu. Pevao je, igrao, repovao jahao konja, rezervoar, bicikl; nišanio puškom, držao neko detence, mrštio se, slao poljupce, izigravao budalu, državnika, patrijarha… ali, najveći deo vremena je samo pričao. Ako bi mu zatrebalo još malo vremena, uzurpirao bi etar radi hitnih saopštenja ili „lanaca“ saopštenja…“
Ako ste pomislili da ste i vi ovde sve ovo već videli, čuli i doživeli – u pravu ste, ne halucinirate.
Institucija Nad Institucijama lično preuzela je apsolutno „hendlovanje“ novosadske tragedije i „saniranje i kontrolu štete“ koja bi iz nje mogla da nastane, pa su ključne poruke „u mesidž boksu“ napredne botovske artiljerije unisono zakovane: Nadležni će ispitati, neka institucije rade svoj posao, pustite struku da donese sud, odgovorni za tragediju će odgovarati, sistem nije zakazao, tralalalala…
Ali, zaklonjeni iza kulisa „slučaja Nadstrešnica“, van očiju javnosti i građana, odvijaju se svi oni procesi i tokovi koji idu u prilog daljeg cementiranja ove vlasti i istovremene autodestrukcije ove države: litijumizacija Srbije, sve intenzivnije odstupanje UŽAS-a („Uža Srbija“ – centralna Srbija bez pokrajina) sa teritorije Kosova i Metohije, indoktrinacija građanstva za aksiom da bi rušenje aktuelnog režima značilo i smrt Srbije, puzajuće slugeranjstvo i pristajanje na davanje sve novih i novih nameta postojećim i potencijalnim okupatorima…
A nameti koje građani Srbije plaćaju svojoj državi, ali i, još gore, oni koje ova država plaća, poglavito evroatlantskom, Belosvetstvu sve su brojniji: džizija, harač, glavarina, ispendža (zemljarina), desetina (ušur), filurija (porez u novcu), čitlučenje (otimanje poseda), mladarina, šumarina, čifthak (plaćala svaka oženjena glava), derbend (namet koji je plaćalo srpsko stanovništvo za održavanje turskih posada), agman (porez na krupnu stoku), resmiagman (porez na sitnu stoku), žvakalica (gošćenje Turčina na konaku u hrišćanskoj kući), pendžer vergija (porez na prozore), askeri vergija (porez za Srbe koji ne služe vojsku), nuzul (porez u naturi, za tursku vojsku koja se sprema na pohod), mearif (porez skupljan od raje za održavanje turskih škola), badž (porez na sve vrste proizvoda).
Još bi trebalo da budemo i srećni što nam nisu uveli i one posebne poreze koje su turski okupatori naplaćivali sirotinji raji – fale još samo: devširma (danak u krvi, sakupljanje dece), pravo prve noći, krvarina, kuluk (prinudni rad), odarina (plaćali oženjeni kauri što spavaju sa svojim ženama), vodalina (kad dođu Turci na konak kod seljaka, on mora da im voda konje i opanke).
A ono što, duboko u potaji, daleko od očiju i interesovanja čak i većeg dela političke opozicije, prevashodno divlja u pitomoj zemlji Srbiji jesu divlja gradnja i – divlja razgradnja.
Pre neki dan, na nekoj televiziji, gostovao sam u izvesnoj emisiji, sa jednim viđenim podržavaocem „stabilokratije“, tj. nesmenjivosti sadašnje vlasti, inače, na prvi pogled, pristojnim čovekom, i razmenjivali smo učtivo neslaganje u vezi sa odgovornošću za tragediju u Novom Sadu (pisao sam o tome ponešto u prethodnoj kolumni „Ne idi sredinom džade, ali ni plaho uz kraj“), sve dok moj sagovornik, bez pardona, ne izreče da je on bezrezervno za rušenje Beogradskog sajma i Starog savskog mosta, mada, veli, nikada tramvajem nije prešao preko njega, a da smo mi koji smatramo da se nigde u svetu ne ruši postojeći, makar dotle dok se ne izgradi novi most, kao i da najlepši Sajam u Evropi treba da ostane tu gde je – protiv napretka Srbije!?
„Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, opštiji od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno ili zlo.“
Tako je o mostovima govorio jedini naš nobelovac koji je baš za (jednu) „Na Drini ćupriju“ i zaslužio tu nagradu Švedske kraljevske akademije.
Svi sve već znamo o Starom savskom mostu.
I to da je najljući zagovornik rušenja („nema tela, nema dela“) Doktor Šapić, veli, iz ideoloških razloga jer, kao što mrtvog Tita, namerava da „šraubom“ katapultira do Kumrovca, tako ne može više ni da istrpi da mu most koji su izgradili nemački okupatori (a kojim su, do juče, saobraćale tri najfrekventnije tramvajske plus dve autobuske linije) i koji „sprečava razvoj Beograda“, štrči u voljenom vodenom Beogradu.
I to da je eks gradonačelnik Dupli Doktor Mali „masovnu rekonstrukciju mosta“ – koji je, prethodno, rekonstruisan sredinom šezdesetih, pa usred osamdesetih, pa 2008, kada je kapacitet mosta povećan na 30.000 vozila dnevno – najavio još u martu 2016. godine. Govorilo se o proširenju i dodatnim trakama, o drugom nivou za pešake i bicikliste. Međutim, godinu kasnije, napredna beogradska vlast menja mišljenje i zaključuje da je most „zastareo, truo i nepodesan“, da je „samo jedan od mnogih generičkih nemačkih mostova“, posle čega počinje namerno da ga zapostavlja i ništa ne ulaže u njega, e da bi građani poverovali da je (jedino) rešenje – rušenje!?
Tada nam biva predstavljen „kroki krokija“ belog futurističkog mosta koji, kako jaje jajetu, sasvim slučajno, sliči mostu šeika bin Zajeda u Abu Dabiju! I koji mora, ali baš baš, mora da bude izgrađen na mestu gde 82 godine, kano klisurina, stoji Stari savski. Ni metar levo (dobro, gledano sa savamalske strane, stvarno i ne može, jer su tu već nikli soliteri vodenog Beograda), ali ni metar desno – jer tu je državno građevinsko zemljište koje smo, kao svadbarinu ili miraz, uneli u brak arapskom vodenom Beogradu!
U to doba biva isfingiran i „internet referendum“ u kome je 1000 naprednih Beograđana, u ime dva miliona stanovnika glavnog grada, odlučilo da stari most mora da se ruši!
U avgustu 2019. godine najavljeno je da će novi most biti izgrađen pored postojećeg, a da će Stari savski ostati na svom mestu dok se novi ne završi. Ali, ne lezi vraže, Vlada Srbije je, iako je gradski menadžer tada zborio da stari most neće biti rušen već će dobiti „dva mosta blizanca“, u novembru 2022, uzela kredit za – rušenje starog mosta! Rušenje je dodeljeno – „bratu Siju“…
Imao sam, ne tako davno, uvid u jednu, doduše nedovoljno reprezentativnu, anketu. Na pitanje da li, pre nego što se izgradi novi, treba da se sruši Stari savski, most koji je najbliža veza starog gradskog jezgra sa Novim Beogradom – četiri petine Beograđana odgovora negativno.
Naravno, ako pitate da li bi, tek kad se za pet godina (adekvatnije: „akobogda“) izgradi novi, mogao eventualno da se skloni stari most, procenat onih koji su „za rušenje“ je nešto veći.
Ali, i dalje je ogromna većina Beograđana, i u tom slučaju, pre za pretvaranje starog mosta u pešačko-biciklistički nego li za njegovo demontiranje i, moguće, prenošenje na neku novu lokaciju prema savskim adama ili (dunavskom) Velikom ratnom ostrvu.
Logično pitanje nas laika je: zašto onda državna i gradska vlast insistira na rušenju po svaku cenu, osim ako to nije „za arapske babe zdravlje“, tj. u privatnom interesu kupaca i vlasnika kvadrata u emiraćanskoj državi usred države Srbije sa čudnim srpskim imenom „Belgrejd voterfront“? Jerbo bi pomeranje novog mosta neki metar desno, gledano sa savamahalske strane, ušlo u navodno privatni plac te države u državi u kojoj je moja država Srbija suvlasnik samo 32 odsto!
I zbog toga čitav karambol, sličan onom u Gornjim Nedeljicama, u kome naša država, umesto da brani interese svojih građana u dolini Jadra, „za nemačke babe zdravlje“, zastupa interese anglosaksonske kompanije „Rio tinto“!
Nekoliko decenija pre nego što je Doktor Šapić odlučio da ruši jedan most „u voznom stanju“ samo zato što, po njegovom svetonazoru, nije dovoljno srpski, Ivo Andrić je (1925. godine), u svojoj pripoveci „Most na Žepi“ opisao premošćavanje reke Žepe pre njenog ušća u Drinu.
Pošto veliki vezir Jusuf iznenada „posrnu i kao žrtva jedne opasne intrige pade iznenada u nemilost“, „živeći zatočen, u osami i nemilosti, setio se življe svoga porekla i svoje zemlje“: „Jer, razočaranje i bol odvode misli u prošlost. Setio se oca i majke. Setio se Bosne i sela Žepe, iz kog su ga odveli kad mu je bilo devet godina“.
Kada, ipak, biva oslobođen iz zatočenja, i kad ču glase od svojih zemljaka da, „ko bi im tu most podigao, učinio bi im najveće dobro“, vezir angažova italijanskom neimara i posla ga u Žepu.
Posle silne borbe sa plahovitom rekom, kijametima i poplavama, „tačno u po leta bi posao dovršen. Veselo oboriše radnici skele, i iz toga spleta od greda i dasaka pojavi se most, vitak i beo, sveden na jedan luk od stene do stene… Izgledalo je kao da su obe obale izbacile jedna prema drugoj svaka po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostali tako za jedan trenutak, lebdeći nad ponorom. Ispod luka se videlo, u dnu vidika, parče modre Drine, a duboko pod njim je grgoljila zapenjena i ukroćena Žepa“.
Piše dalje Andrić: „Iz Višegrada i Rogatice su dolazili varošani i divili mu se, žaleći što je u toj vrleti i divljini a ne u njihovoj kasabi. – Valja rodit’ vezira! – odgovarali su im Žepljani.“
Jedan carigradski mualim (učitelj), rodom iz Bosne, predložio je veziru da u svoju vakuf (zadužbinu) ćupriju ureže sledeći tekst, da se zna kad je zidana i ko je podiže: „Kad dobra uprava i plemenita veština pružiše ruku jedna drugoj, nastade ovaj krasni most, radost podanika i dika Jusufova na oba sveta“. I vezirova deviza: „U ćutanju je sigurnost“.
Vezir je sedeo dugo nad tom molbom, a odnekud se ustali u misao da “svako ljudsko biće i svaka reč mogu da donesu zlo“ – “pobednik vezir oseti strah od života: „Vezir obori pogled na mualimov natpis u stihovima, polako podiže ruku i precrta dvaput ceo natpis. Zastade samo malo, pa onda precrta i prvi deo pečata sa svojim imenom. Ostade samo deviza: U ćutanju je sigurnost. Stajao je neko vreme nad njom,a onda podiže ponovo ruku i jednim snažnim potezom izbrisa i nju. Tako ostade most bez imena i znaka.“
Moje pitanje za opoziciju je zašto, ako je već, bezrazložno, drugi protest građana zbog pogibije četrnaestoro Novosađana iz Novog Sada prebacila u Beograd, taj skup, započet ispred zgrade Vlade, umesto ka praznoj zgradi Novog dvora na Andrićevom vencu (Lav Koji Hrabro Sedi Na Dve Hoklice već se bio čekirao za Avganistan), nije preusmeren ka Starom savskom mostu? Zamislite da se, tim malobrojnim „čuvarima vatre“ koji, treću nedelju, istrajavaju na odbrani savske ćuprije, na tom mostu, toga dana, pridružilo tih 10.000 građana sa protesta?
Ali, zamislite sad, naravno hipotetički, da Institucija Nad Institucijama, usred kampanje „kako izbeći odgovornost režima za Nadstrešnicu i posledice divlje gradnje“, izađe pred građane i kaže: „Dragi moji Beograđani, želeli smo da srušimo vaš i naš most, ali ja poštujem vaš aklamativan stav i, nećemo ga rušiti, već ćemo samo pored njega da izgradimo još jedan, noviji i lepši?“ Ko bi tu bio pobednik: Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice ili sujetna i surevnjiva politička opozicija koja neće sa Miketićem i Atanackovićem da brani Stari savski most, makar i na svoju i štetu građana koji za nju glasaju?
Cvijetin Milivojević
