Svoje najbolje godine sam potrošila na vas, a sad bi i njih da potrošite… PA DOKLE?!
Jel treba da živim u strahu šta će se kome od njih troje desiti, samo zato što nisu kao “vi”, niti će biti – jer sam ih ja rodila i vaspitala da budu ljudi?
Jel treba da ih gledam preko kamera, 3000 kilometara daleko, jer će morati da pobegnu iz ove zemlje?
Jel treba da se pitam hoće li ih neko zgaziti na pešačkom prelazu i proći nekažnjeno?
Jel treba da mislim od čega će živeti… ili da ih učlanim u partiju? Nikad!
Čuvam sve njihove diplome i uspehe na evropskom nivou – da li da skupljaju prašinu?
Oni su to osvojili znanjem, inteligencijom i zalaganjem.
Ali vas to ne zanima – jer nisu “drug član”.
Učile su i trenirale za sebe, ne za vas.
Kod vas je dovoljan otisak prsta kao potpis.
Ima još takve dece, i oni će se izboriti, znam.
Dosta je više nepismenih po državnim institucijama, fiktivnih radnih mesta, lažnih farmi, nameštenih parova i svega onog što truju napaćen narod.
DECU VAM NEĆU OPROSTITI.
I ne mislim samo na svoju decu – mislim na svu decu Srbije.
Na svu onu decu koja se bore, koju hapse, tuku i povređuju…
A počinioce puste, pomiluju za tri dana, kao da se ništa nije dogodilo.
I da znate – ti mladi policajci koje gurate u prve redove su isto naša deca.
Deca koja su tek završila obuku, koja su pre samo godinu-dve polagala ispite, deca koja možda kod kuće imaju diplome i medalje kao i naša deca.
Njih šaljete da stoje licem prema narodu, da primaju kamenice, uvrede i mržnju koju ste vi izazvali.
Njih gurate da budu živi štit između vas i naroda.
A iza njih, u trećem i četvrtom redu, sakriveni pod kapuljačama i maskama, stoje oni koji tuku.
Oni koji ne mare ni za zakon ni za čast.
Oni koji biju našu decu, dok se vi smeškate iz svojih kancelarija.
Znamo mi ko su u prvom redu – a znamo i ko se krije iza njih.
Moja deca ostaju ovde.
I to nema cenu.
Zato sam spremna na sve – kao majka, kao lekar i kao čovek.
dr Svetlana Cvijanović
