Nadstrešnica

Proročanstvo kaže da će Srba ostati taman toliko da svi stanu pod jednu šljivu. 

Mi smo narod koji voli da jadikuje, da se žali, da proklinje sopstvenu sudbinu. Stalno krivca tražimo u drugom, ili u protivniku ili u sudiji ili u terenu. A sa druge strane malo ko zna da se raduje životu kao mi, da bude čovek kad vladaju zakoni džungle, da se uzda u Boga kad đavo zavlada svetom. To otkriva naša muzika, naši običaji, naš odnos prema materijalnom, prema prolaznosti, prema smrti. Boj se onog ko je sviko bez golema mreti jada. 

Navikli smo mi više da nestajemo, nego da trajemo, više da stradamo, nego da popuštamo, više da je zemlja mekša, a nebo blizu, za grobove i za juriš.

I tako, arčimo ono što nam je od Boga preostalo, ono što đavo nije stigao ili mogao da otme, fućkamo ono za šta bi drugi narodi vodili stogodišnje ratove,  prosipamo mleko koje smo sa raskrvavljene majčine sise jedva izmuzli.

Dato nam da budemo narod, hoćemo opet da budemo raja. Prometejskom žrtvom izborili slobodu, opet nam se vodaju begovski opanci. Na kostima junaka izgradili državu, prodajemo je za fišek duvana.

I barem da znamo da drumovima sada gaze janilari il nizami, pa  da pognemo glavu kad ih sretnemo, jer pokornu glavu sablja ne seče. Da bar zaškripe točkovi bečkih kočija i zatalasaju modri mundiri slavne regimente, pa da se kao što red nalaže zahvalni Rasi poklone svetom caru i kralju. 

Ne. U srpskim selima ne beguju više muselimi, ne sude kadije, u srpskim gradovima ne stoluju paše, ni veziri, ni grofovi, ni baroni. Došao je vakat domaćih aga, baša i subaša, novih harača, danaka i desetka.

I Srbin ćuti. Sve isto, po onoj staroj, car caruje, sud suduje, rob robuje.

Samo je Srbija sada umesto kolskih puteva, prošarana asfaltnim trakama i čeličnim šinama, umesto straćara od blata i slame, sada živimo u neboderima od betona i armature, umesto gusala pevaju nam telefoni, umesto novina čitamo tvitove, umesto komšijama, jutro nazdravljamo FB profilima. Ali, ne razlikujemo se mnogo od onih koji su vodali opanke, saginjali glavu, odvajali žito za stranu vojsku, drljali tuđinu sopstvenu zemlju. 

Zato nas neće ostati da stanemo svi pod jednu šljivu, jer smo zemlju, vodu i vazduh prvo prodali, otuđili, pa zagadili da je i ta šljiva usahla, nema je. Nas je ostalo. Ali za pod nadstrešnicu. Za pod nadstrešnicu koja je poslužila kao scena da nam se sultan prikaže u svom sjaju i lepoti, da nas pogleda i blago i prekorno, da nam čestita na našoj pokornosti, da nam obeća još iako svega već imamo, da nam udeli više, iako nam ništa više ne treba, da nas pohvali, pokudi, prodrma, izljubi i ode. A mi ćemo ga čekati. Ispod nadstrešnice, jednako nestrpljivi kao kad je prvi put dolazio. Čekaćemo ga, jer on će sigurno doći, ne može da ne dođe. Kako je dobar naš car, napravio nam je nadstrešnicu da ne kisnemo, da nas ne bije vetar i ne kvasi sneg. Oni drugi pre njega uzeše nam sve što nismo imali, a ovaj nam daje sve što opet nemamo. Presvetli naš car, kako je lepo živeti pod njegovim blagoslovom, pod njegovom nadstrešnicom. Valjda će izdržati.

Dr Aleksandar Dikić