Olovka piše srcem. Koliko god se trudio da pred belim papirom odglumim objektivnost,  neutralnost, racionalnost-ne ide. Ritam kucanja srca utiče i na ritam kucanja po tastaturi. 

Primećujem medijsku ofanzivu intelektualnih nihilista, malicioznih mudraca i iskompleksiranih marginalaca koji slave svaki poraz protivnika vlasti jače i upornije nego što su ikada vlast kojoj su tobože protivnici napadali. Još se predstavljaju i insistiraju na tome da su jedino oni pravoverni i iskreni opozicionari.

Mantra kojom manipulišu i demorališu ionako osetljivo i amorfno opoziciono biračko i nebiračko telo, sastoji se od nekoliko fraza i jeftinih doskočica. Vučića je nemoguće pobediti, njega su stranci doveli na vlast pa će ga oni i skloniti, izbori su zamajavanje masa, unapred namešteni, pokradeni, svi izazivači vlasti su ili kupljeni ili se nude da budu kupljeni…

Kao i kod teoretičara zavera, ovde nije moguće racionalno odgovoriti na ove salve depresivnih i parališućih antiteza koje počivaju na premisi- ja znam ono što ti ne znaš, ti znaš da ti ne znaš, pa ću ti ja reći kako stvari zapravo stoje, nemoj verovati svojim očima, uverljivije su i ubedljivije moje reči. Njihova arogancija bez ikakvog pokrića ide tako daleko da su umislili da poseduju saznajne sposobnosti koje su nedostupne običnom čoveku, da su blagosloveni posebnim talentom da vide ono što drugim ljudima promiče, da rešavaju rebuse sudbonosne za čovečanstvo pred kojima prosečni čak i natprosečni razum kolabira. Obično pokušavaju da impresioniraju detaljimakoji su dimna zavesa njihovog neznanja, ali navode prosečnog posmatrača na zaključak da se radi o ekspertima kojima nije pružena šansa, o marginalizovanim genijima, o ljudima koji su oteletvorenje sila koja se spušta na planet zemlju i rešava sve naše problem. Samo nisu sposobni da urede sopstveni život, da postignu legitimni uspeh u svojoj profesiji, da dobiju potvrdu svoje premudrosti barem u svom komšiluku.

U ovom totalnom ratu prazne se arsenali, koriste se sva oružja i oruđa, kako dozvoljena tako i nedozvoljena. Na isti način kako se na izborima sakupljaju i mrvice statističke pogače, tako se i u medijskoj sferi angažuje tzv alternativno podzemlje, projektovane fantaste, youtube gurui koji će maker sa primilnim uticajem postići efekat koristan za sistem koji svim silama pokušava da opstane. 

Plan je sledeći-kontrarevolucija je već počela, a taj početak podrazumeva dvostruku aktivnost režima. Prva je tepih bombardovanje najtežom verbalnom  artiljerijom sa režimskih medija po protivniku, što nema samo za cilj njegovu dehumanizaciju i poništavanje, već će te pečurke bačenih hidrogenih bombi obodriti i osokoliti posustale lojaliste i mobilisati rojaliste koji polako prazne mišje rupe u koje su se uvukli posle pada nadstrešnice. Drugo je rovarenje iza neprijateljskih linija, konstantno demoralisanje protivnika, širenje defetizma i podsticanje opšteg nepoverenja. Tu ulogu najbolje odrađuju oni koji su stekli makar minimum poverenja protivničke strane, sada je trenutak da se taj kapital konvertuje, unovči, upotrebi u ratne svrhe.

Da li ćemo se odupreti ovoj kontraofanzivi zavisi isključivo od nas. Svi smo emocionalno nestabilni posle trinaest frustrirujućih godina, posle emotivnih rolerkostera, lažnih i uzaludnih nada, izneveravanja, razočaranja, očajanja. Efikasni antidot za otrov koji se ubacuje u naš krvotok jeste odlučnost, upornost i opreznost.

Svi oni koji nas ubeđuju da kraja nema, da se kraj ne nazire, dag a uzalud čekamo, moraju prvo da odgovore na pitanje-šta su oni učinili da do tog kraja što pre dođe. Svi ti crni proroci, te pseudointelektualne vrane, ti nedobronamerni demagozi moraju se legitimisati, pokazati i dokazati. Hic Rhodus, hic salta! Kite se opozicionim ordenima kao tuđim perjem, navlače po potrebi maske disedenata, glume žrtve režima, ali nikako da materijalizuju svoje tvrdnje da zaista žele da vide leđa ovom režimu. U pitanju je drugi deo tela za koji su zainteresovani, leđa su isuviše iznad njihovog domašaja.

Ne treba ovo upozorenje shvatiti kao zilotsku isključivost, kao netoleranciju na drugačije mišljenje iz jednostavnog razloga što mišljenje ili stav mora biti potkrepljeno činjenicama, priznatim studijama ili ekspertskim konsenzusom, a ne mozaikom nasumično spojenih podataka sa društvenih mreža. Nema ovde svetih krava i sve je podležno kritici i sumnji, dapače, one su neophodne i dobrodošle. Ali, više je nego očigledno da se ovde radi o orkestriranoj propaganda koja ima za cilj demoralizaciju masa, demotivaciju aktivista, demobilizaciju prvoboraca. Svaki sistem se održava na ćutljivoj većini, njegovo delovanje omogućava ćutljiva većina. Posle pada nadstrešnice ta većina je prstala da ćutu, postal je besna i aktivna, tražila je krivca po prvi put na strain opozicije, već je tražila odgovornost od vlasti, od one vlasti koja nije navikla da preuzima odgovornost, koja je stalno bežala i odbijala da preuzme odgovornost. Ta većina je shvatila da je režim uzrok, a ne rešenje problema.

Aleksandar Dikić

Kolizija većine koja je otkazala poslušnost i režima koji odbija da se povuče traje mesecima unazad, u toku je igra živaca, trka u izdržljivosti. Na nevidljivom kantaru stalno se meri težina želje većine da oistraje u svojim zahtevima i težina želje vlastrodržacac da ostanu na svojim pozicijama. Kantar se opasno zaljuljao tokom zime, da bi do sredine marta zapretio da jedan teret zbaci sa grbače naroda. Sada se još uvek ljulja, a režim svim silama pokušava da ponovo uspostavi ravnotežu. To uravnoteženje se može postići tako što će oni dobijati, a druga strana gubiti “na težini”. Ova nasilna “dijeta” protivničke strane zadaje se ili preporučuje od strane brojnih “nutricionista” koji nas savetuju da izbegavamo ulicu i šetnje, da je fotelja pravo mesto za dokolicu i odmor, da je gledanje opskurnih sadržaja na internetu najbolji način za održavanje mentalne higijena i da je ovaj veliki svet jedna velika iluzija, a velika većina na tom svetu u velikoj zabludi, i da je velika istina tamo negde daleko, tamo gde pokazuju njihovi putokazi, negde tamo,samo ne na mestu gde nas režim ne želi.

Da, tastatura piše srcem, srce treperi kao i kursor na belom ekranu, a trenutno veći bes u meni  izazivaju naprasno aktivirani malodušnici iza naših redova, nego izbezumljeni bezdušnici naspram naših redova.

Budnost je nužnost. Zato-pumpajmo!

Dr Aleksandar Dikić