Neko sasvim tačno reče da narod nestaje tek gubitkom svoje kulture.
Posebno mali narodi, a Srbi su veliki mali narod, trebalo bi da toga budu svesni, kako bi njihovi izabrani vršioci vlasti morali, pod pretnjom gubitka poverenja i podrške na narednim izborima, da vode kulturnu politiku koja osnažuje identitet naroda i obezbeđuje njegov opstanak.
Ne piše se dobro narodu koji toga nije svestan, pa umesto kulturi prednost daje putevima, fudbalskim stadionima, fantazmagoričnim letećim automobilima, povećanju minimalne cene rada za dva procenta više od očekivanog, pojeftinjenju parizera, paradama i požeško-hrtkovačkim šatorskim seljačenjima. To sebi nisu dozvolili Finci, Jevreji, Jermeni… koje je kultura održala, a Srbi kao da to sebi dozvoljavaju.
Paradoksalno, ali nema drugosrbijanaca koji bi slikovitije izrazili uverenje o beznačajnosti, čak štetnosti patriotizma, od upokojenog Dragana Markovića Palme, Arkanovog drugara, koji ga je iskazao briljantnom mišlju: „Patriotizam se ne sipa u traktore“. Jedni su tu izjavu, taj stav, novopečenog evropejca pominjali i opovrgavali sa opravdanim gnušanjem, oni drugi pominjali su je posprdno, ali ne osporavajući ideju autora.
Danas, međutim, eto u nečemu konsenzusa u Srbiji. Svi levi i desni, suverenisti i građanisti, evroskeptici i evrofanatici, vlast i većina opozicije, crni, žuti, plavi, crvenkasti, duginih boja… slažu samo u jednome: da se ni kultura ne sipa u traktore.
Jer, ko danas i gde govori o problemima u oblasti kulture da bi najšira javnost shvatila njen značaj? A i kada se progovori o čemu je reč? Predstavnici vlasti ističu da se o kulturi nikada nije vodilo više računa i nije više ulagalo, pa kao dokaz navode da se nikada nije snimalo više filmova i serija i da je izvršena rekonstrukcuja Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti, što je tačno.
Predstavnici opozicije na to odgovaraju primedbom da se snimanje filmova finansira dodelom sredstava stranci na vlasti lojalnim autorima, što je takođe najvećim delom tačno i sramno, ali je tek mali deo velikog problema stanja u kulturi Srbije. Jer, zaboga, nisu filmovi i serije ono što čini srž kulture jednog naroda, iako je stvaralaštvo u okviru te delatnosti daleko od beznačajnog.
Kriterijumi dodele sredstava uticali su samo na to da se novac naroda trošio direktnim ili indirektnim finansiranjem snimanja ispostavilo se najčešće po svemu bezvrednih filmskih ostvarenja i da smo „potrošili“ neke od najznačajnijih tema iz srpske istorije, čije kvalitetno umetničko oblikovanje je dugovano tom istom narodu. Da li, pored ostalog, treba pomenuti seriju „Nemanjići – rađanje kraljevine“ i još tragičniji promašaj – „Dara iz Jasenovca“?
Dobro je što se sticajem okolnosti i dnevno-poličkih događanja o obrazovanju, drugoj oblasti bez čijeg razvoja nijedno društvo nema dobru perspektivu, dosta govori u poslednje vreme. Ali zašto nema govora o stanju u oblasti kulture, o problemima sa kojima se suočavaju institucije i zaposleni u njima?
Odgovornih je više: naravno, po prirodi nadležnosti na prvom mestu je aktuelna vlast, pa direktori i upravni odbori institucija kulture bez izuzetka lojalisti postavljeni od strane Ministarstva kulture, gradova i opština, sledi onaj deo zaposlenih u institucijama kulture koji posao duguju stranci i najzad više nego očigledno korumpirana sindikalna rukovodstva, nezainteresovani mediji, čak i oni koji nisu pod punom kontrolom vlasti…
Koliko bi anketiranih građana znalo da sem filmova, pozorišta i možda muzeja navedu šta još spada u oblast kulture i kulturne institucije koje se tim poslovima bave, te pomenu makar još nešto, čak važnije: staranje o kulturnom nasleđu, biblioteke, digitalnu umetnost, izdavaštvo, muzičku umetnost i muzičke škole, kulturno-umetnička društva, slikarstvo, galerije, kulturne centre u zemlji i inostranstvu…?
Pre šest godina, tada predsednici Vlade Ana Brnabić napisali su, pa je izjavila: „Mi danas želimo da gradimo društvo zasnovano na znanju, kreativnosti, inovacijama. Za to su nam neophodna dva stuba – kultura i obrazovanje. Ponosna sam što sam predsednica Vlade koja je postavila kulturu, umetnost i obrazovanje u samu srž o Vladinog delovanja“. Baš lepo. No, zna li iko šta je kulturna politika Vlade? Ne zna, jer je, ne lažimo se – nema.
U periodu posle 2012. godine izdvajanja za kulturu (uključujući javno informisanje) iznosila su oko 0,7 odsto budžeta Republike Srbije, a za 2025. godinu predviđeno je 0,67 odsto. To je značajno manje od proseka izdvajanja u državama EU i od deklarativno postavljenog cilja da to bude značajno više od 1 odsto.
Lepo je i što je 2024. godine Vlada Srbije donela, na predlog ministarke kulture Maje Gojković, Odluku o formiranju Radne grupe za unapređenje materijalnog i radnopravnog položaja zaposlenih u ustanovama kulture, čiji su osnivači Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave.
Zadatak Radne grupe je da uradi analizu postojećeg normativnog okvira, kojim se uređuju prava, položaj i plate zaposlenih u kulturi, kao i da sačini i podnese inicijativu za unapređenje materijalnog i radnopravnog položaja zaposlenih u kulturi nadležnim ministarstvima i Vladi Srbije. I? Šta bi? Naravno ništa!
Zarade zaposlenih o oblasti kulture više od decenije zaostaju, daleko su ispod republičkog proseka, ta razlika se svake godine povećava i danas je njihova prosečna zarada bliža medijalnoj nego prosečnoj republičkoj, pri čemu je po kvalifikacionoj strukturi oblast kulture značajno iznad proseka ostalih delatnosti.
Zarade zaposlenih u kulturi su za oko 30 odsto niže nego u obrazovanju, a posle najavljenog vanrednog povećanja prosvetarima biće niže oko 35 odsto. Oni sa 7. stepenom su na nivou zarade zaposlenih u obrazovanju sa 4. stepenom školske spreme. Posle dogovorenog povećanja minimalne cene rada to će biti zarada npr. knjižničara u biblioteci sa višom ili srednjom školom. Svi zaposleni u oblasti kulture sa visokom školskom spremom primaće plate 35 odsto više od minimalca.
Od autoritarne vlasti kojoj je interes da glasači budu što neobrazovaniji i što manje svesni značaja kulture i koja kulturu i obrazovanje shvata kao trošak, a ne ulaganje, ne može da se očekuje da će išta da promeni. Kulturnih delatnika nije mnogo, tek nešto više od deset hiljada, a dok je ovakva, nikakva, kulturna politika i konzumenti kulture su velika manjina, pa zato nije u fokusu vlasti kojoj su važni, kako neko reče, samo sila i brojevi. Zato je njena smena neophodna i desiće se.
Ali zanemarivanje pitanja kulture i od strane većine njenih današnjih oponenata mora da zabrine sve one koji znaju da „narod nestaje gubitkom svoje kulture“ i da će i naš nestati ne dobijemo li, vrlo brzo, prosvećenu političku elitu na vlasti.
Dragan Maršićanin, član Predsedništva Nove DSS
Tekst: Danas.rs
