Gradovi su ključali. Studenti i narod, neplaćeni, neorganizovani, ali nepokolebljivi, zauzeli su ulice. Tražili su znanje, pravdu, budućnost – a dobili grotesku. Protiv njih – armija antiblokadera: deda sa štapom u jednoj ruci, pedesetogodišnji „mlađi“ huligani sa kapuljačama, krezubi i tetke, svi sa transparentima „Hoću da učim“. Plaćeni, zaduženi radnim mestima i protekcijama, slepo poslušni, spremni da tuku, ulaze u sukobe i viču uvrede koje otkrivaju ko su i šta su – neki nikada nisu videli školu, možda izašli iz Zabele ili sličnih mesta. Transparenti „Hoću da učim“ lebde nad masom nasilja, groteskni simbol apsurdne lojalnosti: ma koliko paradoksalno zvučalo, oni pevaju, tuku i pale u ime predsednika, a ne u ime znanja.

Policija je brutalna i bezdušna. Baton udara po telima, šok-bombe pucaju pored očiju i ušiju, dim se meša sa suzama, krikom i bolom. Studenti beže, gurajući jedni druge, pokušavajući da zaštite decu, starije, sve oko sebe. Svaki pad je bolan, svaka pesnica koja udara, svaka povređena noga ili ruka – dokaz sile koja nema granica.

Antiblokaderi kao pušteni sa lanca, pene,psuju, vređaju dok tuku. Tetke i deda pokušavaju da izgledaju ozbiljno, ali im je strah ispod kože. Krezubi i huligani ulaze u sukobe sa osmehom zadovoljstva – kao da je nasilje profesionalni sport. Svaki njihov udarac, svaki gurnuti student, svaki povređeni narod – deo je predstave koju režim vodi i plaća. Poslušnost i lažni entuzijazam prema znanju su veća vrednost od čoveka.

Ulice su prepune krvi, suza, dima i jecaja. Policija udara po svemu što se miče, hapsi nasumično, guši otpor, stvara strah i paniku. Studenti i narod pokušavaju da prežive, da zaštite decu i starije, ali svaki udarac preti da uništi poslednju nadu. Svaki pad, svaki udarac, svaka povreda – deo je režiranog haosa.

Na svakom koraku: student koji pada, narod koji ga podiže, deca koja plaču, stariji koji beže, dok antiblokaderi i huligani jure napred sa štapovima, batinama i pesnicama. Tetke i deda mašu transparentima „Hoću da učim“, smeše se dok udaraju, groteskna parodija poslušnosti. Baton udara, šok-bombe pucaju, dim se uvlači u oči i pluća, a stihovi nasilja odzvanjaju kroz haos.

Na raskrsnicama, sukobi postaju orkestrirani – studentski redovi pokušavaju da prođu, narod blokira, dok antiblokaderi stvaraju zid nasilja. Policija udara sa strane, hapsi nasumično, gazi svakoga ko stane između njih i mase. Studenti padaju, gube ravnotežu, tuku ih sa svih strana, a oni koji pokušavaju da zaštite decu i starije ostaju blokirani.

Ovo nije sukob generacija. Ovo je sukob psihopate i njegovog režima protiv naroda koji više neće da ćuti tiraninu. Plaćeni glumci režima tuku narod i studente, dok preživeli pamte i sudije. Haos je totalan: udarci, guranja, padovi, šok-bombe, krv, suze, povici i strah stvaraju simfoniju brutalnosti.

Gradovi gore, a narod plaća cenu dok antiblokaderi i policija sprovode nasilje po nalogu režima. Transparenti „Hoću da učim“ lebde nad haosom kao groteskni simbol poslušnosti – apsurdna parodija na obrazovanje pretvorena u oružje poslušnosti. Svaki korak, svaka pesnica, svaki pad i svaka povreda pričaju priču o poslušnosti, strahu i brutalnosti.

Na kraju, ulice i dalje gore, narod pokušava da se organizuje, studenti pomažu jedni drugima, deca plaču, tetke i deda i dalje pevaju, tuku, viču. Baton udara, šok-bombe pucaju, dim i krv prekrivaju asfalt. Svaka sekunda je dokaz koliko psihopata vidi samo vlast i koliko sistem može da zloupotrebi ljude protiv njihovih bližnjih.

Ovo nije satira, ovo nije komedija. Ovo je brutalna drama – epski sukob slobodnog čoveka i naroda protiv psihopate i njegovog režima. Svaka ulica, svaki udarac, svaka pesnica, svaki transparent „Hoću da učim“ priča priču o apsurdu, poslušnosti i brutalnosti koja prelazi sve granice ljudskosti.

dr Svetlana Cvijanović